Piše: Nemanja Rotar

Praznična atmosfera koja se bliži iziskuje da se barem nakratko pozabavimo temama o kojima preko godine uglavnom ne razmišljamo. Svakako, potrebno je ponekad izmestiti se iz ustaljene kolotečine kako bi se neki aspekti života, koji su prikriveni, bolje sagledali i doživeli.

Za ovu priliku možemo poći ka severozapadu, ka mestu Bonjhad u Mađarskoj, s kojim je naš grad ostvario bratski odnos. Ta mala i tiha varoš nalazi se u čuvenoj vinarskoj oblasti Seksard. Blago zatalasani brežuljci prekriveni lozom predstavljaju idealno mesto za meditaciju i degustaciju čarobnih vina. Kud god da uputite pogled, možete videti hektare plodne zemlje prekrivene najrazličitijim sortama grožđa. Tu su zasađeni i uspevaju: merlo, kaberne franc, kaberne sovinjon, kadarka, pino noar, širaz, šardone, rizling i sovinjon. Iz ovog mora vinove loze izranja božansko piće koje hiljadama godina opija vaskoliko čovečanstvo. Naravno da samo osvedočeni majstori vinarstva mogu te penušave talase grozdova pretvoriti u napitak dostojan bogova.

Jednu malu oazu u ovom mekom vinogorju predstavlja podrum porodice Takler. U samom srcu Seksarda, ova vredna familija još od 1700. godine proizvodi i flašira najkvalitetnija vina, i to ne samo u celoj Mađarskoj već u Evropi. Ljubitelji ovog pića navraćaju iz svih krajeva sveta kako bi uživali u miru živopisnog pejzaža i degustirali najkvalitetnije marke poput „šardonea – sovinjon kuvea”, belog, laganog vina s blagim ukusom limuna, kao i „roze kuvea”, nastalog kombinacijom pino noara i kadarke, vrlo bogatog ukusa, s posebno istaknutom notom koja podseća na aromu breskve. Tu su i „kaberne franc”, „seksard bikavera”, „regnum”, „širaz”, „primarijus” i „bartin”.

Ne postoji veće zadovoljstvo za jednog hedonistu od ovog rajskog mesta, gde prestaje svakodnevni život, krcat ponavljanjima i banalnostima, i počinje totalna metafizika vinskog zanosa. Ova čudesna tečnost, nalik našoj krvi, raspiruje strasti, pobuđuje emocije, povećava toplotu tela, čini nas više živim. Boravak u ovom vinogorju jeste poput slušanja beskrajne simfonije. Mirisi, ukusi i dodiri, sve se ukršta, prožima, sve buja i raste neviđenom snagom. Ovde se stiče predstava o posebnoj dimenziji života, koju je nemoguće sagledati ni na jednom drugom mestu. Još ako ste poneli knjigu Bele Hamvaša, vaše putovanje u središte onostranog je potpuno.

Ali „svako razmišljanje treba započeti čulima”, davno je tvrdio Bader. Treba prvo dobro osetiti ukus božanske tečnosti od grožđa, treba pustiti da ona lagano klizne niz jezik, jednjak, pa sačekati da se pomeša sa želudačnim sokovima, da se pretvori u telesnu tečnost, da je ponese krv do mozga i tek onda početi razmišljanje. Zapravo, ne misliti logično, ustrojeno, ne poimati i ne stvarati apolonske forme, već kliznuti u dionizijsko ludilo života. Treba preko vina spoznati svu energiju bitisanja, sav slad naše egzistencije, posrkati kipući nektar prirode, osetiti se živim u pravom smislu te reči.

Zatim, utonuti u Hamvaševe meditacije o vinu i naučiti kako postoje ravničarska i brdovita vina. Ravničarsko vino je izdašnije, ali ređe, skromnije, siromašnije uljima, dok su brdovita vina, pogotovu ako loza rađa pored vode, gušća, oporija, raskošnija, više dionizijska po svojoj strukturi, pogodnija za zanos i egzaltaciju. Maestro razlikuje plavokosa ili bela vina i tamnokosa ili crvena vina. Postoje sopran, alt, tenor i bas vina, jednoglasna i višeglasna, simfonična vina. Takođe, znana su mu lunarna i astralna vina. Svako sledeće vino koje čovek konzumira nagoni ga na stvaranje nove podele. Tako se sve gubi u beskraju – i vino, ali i čovek. Božanska tečnost od grožđa je vlažna ljubav. Ona je kristalizovana nežnost. U grožđu i vinu stanuju duhovna ulja, stanuju esencije ludila prirode, u vinu je sakupljena energija razuzdanih bogova s Olimpa, grč vasione.

Ovo magično piće sjedinjuje dve najveće filozofije sveta: vatru i vedrinu. Ono u čoveku pali svetlost požude, plamenu čistotu. Da nije bilo vina, ne bi nikada bilo ni filozofije. Pošto je himna nastala iz božanskog nektara od grožđa, a svekolika filozofska misao iz pesme bogovima, to znači da su pesma, opijenost, razuzdanost duha, igra, ples i vino preteča svega mislećeg. Ovaj naš uštogljeni, uštirkani i precizno ispeglani logos nastao je iz velikog pijanstva sveta, iz mamurluka i sete.

Vinski užitak je poseban izazov za omamljene poslovne ljude današnjice, robove materijalnog uspeha, kojima je zauvek odstranjen poriv ka metafizici scijentističkim skalpelom. Za njih je karakteristično da ne znaju za ljubav, već samo za seksualni instinkt. Oni ne delaju već proizvode, ne hrane se nego halapljivo troše hranu, ne spavaju već obnavljaju utrošenu biološku energiju. Moderni ljudi ne jedu meso, jaja, krompir, šljive, kruške ili grožđe, već unose kalorije, belančevine, masti, ugljene hidrate. Nikada ne piju vino sa užitkom, već konzumiraju alkohol. Redovno mere svoju telesnu težinu i koriste razne tablete kada ih zaboli glava ili bilo koji drugi deo tela.

Zato valja pronaći Seksard, Bonjhad i sve te male radosti. Treba se i podsetiti priče o čuvenom antičkom filozofu Heraklitu. Jednom prilikom on je primio grupu mladića željnih znanja u svoj dom. Bio je već star i sedeo je po ceo dan kraj peći, umotan u pohabanu ćebad, i grejao reumatično telo. Mladići su bili zbunjeni izgledom čuvenog filozofa, jer su očekivali da jedan takav um ne može nikada da telesno propadne, te su snebivljivo stajali na pragu kuće. Heraklit im je mahnuo rukom i rekao: „Dođite, i bogovi su ovde”.

Stari filozof hteo je da kaže kako i u trenucima najjednostavnijih dešavanja, pa možda baš samo u njima, ima božanskog proviđenja. Osvrnite se oko sebe, posmatrajte ovaj svet, tražeći u njemu samo lepe stvari, nikako gnusobu. Spokoj dolazi iz unutrašnje harmonije, a ona se ostvaruje tihovanjem i poniranjem u sopstvenu bit. Tako nam čitav ljudski svet postaje univerzum duše, a njen rast i razvoj, uprkos svim nehumanim tekovinama moderne civilizacije, najznačajniji proces celokupnog organskog života.

Ljudi okrenuti prema spolja moraju znati da ravnotežu svoje naravi mogu očuvati samo ako prikupe dovoljno utisaka. Čovek koji ponire u sebe može godinama biti zatvoren između gola četiri zida pa da mu ne bude dosadno ili bolno jer dobija dovoljno podsticaja iznutra. Mi Evropejci, nažalost, više nismo sposobni za tako nešto. Podigli smo oko sebe visoke zidine satkane od strahova i želja. Razgovor smo pretvorili u verbalni rat. Posvuda odzvanjaju šrapneli reči, posvuda izviruju namrgođena, neprijateljska lica, neprestano se vodi mučka borba za uspeh i hrani hijena taštine u nama.

A tako je malo potrebno da se te vibracije promene. Možda samo jedna čaša dobrog vina i pogled na osunčani proplanak. Sve ostalo je ćutanje, kako to reče Šekspir.