Doajen srpskog glumišta, neponovljivi, mudri i odmereni Vlastimir Đuza Stojiljković umro je u Beogradu u 86. godini ostavivši za sobom bogato umetničko delo u pozorištu, na filmu i televiziji, gradeći uporedo originalne glumačke bravure kroz likove: Jovice Ježa, Rodoljuba Rođa Petrovića, Stojka Stojkovića, Gavrila Petričevića, Kneza Picenjena…

Tokom duge i plodne karijere koja je trajala gotovo šest decenija, ostvario je preko 130 uloga u pozorištu, pokazao veštinu glume u velikom broju filmova, ali i u više od 30 drama i 20 televizijskih serija. Za svoje glumačke bravure dobio je ugledna priznanja: Oktobarsku nagradu grada Beograda, Dobričin prsten za životno delo, Statuetu zlatnog ćurana za životno delo, Sterijinu nagradu za životno delo. Za ulogu Profesora Roberta Šustera u predstavi „Trg heroja” pripala mu je nagrada „Raša Plaović” za najbolje glumačko ostvarenje na beogradskim scenama i mnoge druge.

Vlastimir Đuza Stojiljković posedovao je veliki dar, perfektnu glumačku tehniku, veliku inteligenciju i obrazovanje, ali i posvećenost glumi. Važio je za glumca koji je uvek besprekorno naučio tekst, a na probe i predstave dolazio je pešice od kuće prelazeći u sebi nebrojeno puta reči koje je izgovarao na sceni. Tekst je ponavljao parcijalno, govorio zamišljen sam sa sobom, duboko uronjen u autorove reči i dijaloge.

Rođen 1929. godine u učiteljskoj porodici Stojiljković u Ražnju,  Đuza je glumom počeo da se bavi od ranog detinjstva. U prvom i drugom razredu učila ga je majka, u trećem i četvrtom  otac. Detinjstva se sećao po lovu u koji je išao sa ocem u okolini Ribarske banje, ali i po etiketi „učiteljski sin” koja mu je smetala, pa je molio roditelje da mu kupe kozju torbu kakvu su nosila ostala deca. Po završetku srednje škole u Kruševcu, gde se amaterski bavio glumom, upisao je Rudarsko-geološki fakultet u Beogradu, ali je vrlo brzo mladalački glumački polet ponovo probudio umetničku strast u njemu. Napustio je studije u trećem semestru i upisao se na Akademiju pozorišnih umetnosti u klasi Mate Miloševića. Nadimak Đuza dobio je od brata od ujaka koji je želeo da istakne njegovu tvrdoglavost. Kasnije mu je glumac Mavid Popović rekao: Ma, ti nisi normalan. Đuza, pa to je idealno umetničko ime!”

Prve profesionalne korake Vlastimir Đuza Stojiljković započeo je davne 1951. godine u Beogradskom dramskom pozorištu u kojem je radio do 1968. godine, da bi posle toga vernost potpisao Ateljeu 212 u kojem je igrao sve do odlaska u penziju 1994. godine, gostujući često i dalje u brojnim predstavama. Na filmu je debitovao 1957. godine u „Tuđoj zemlji” Jožea Galea, a milionsku popularnost je stekao filmom „Ljubav i moda” za koji je otpevao legendarnu pesmu „Devojko mala”, ali i ulogom Rodoljuba Rođe Petrovića u TV seriji „Pozorište u kući”. Najmlađa publika verovatno ga pamti po pozajmljenim glasovima junaka u crtanim filmovima: Patak Dača, Optimus Prajm, Leonardo iz „Nindža kornjača”… Sa Milenom Dravić bio je domaćin u našem prvom šou-programu „Lift za peti sprat”, a krajem osamdesetih sa radio-talasa obraćao se publici sa svojim „Zabavnikom”. Ipak nikada nije igrao seljake, ne zato što nije umeo, već zato što je rođen kao gospodin.

Filmska publika pamti ga po filmovima „Nema malih bogova” „Operacija Beograd”, „Za sada bez dobrog naslova”, „Početni udarac”, „Put oko sveta”, „Leto je krivo za sve”, „Dan četrnaesti”, „Pop Ćira i pop Spira”, „Tuđa zemlja” i mnogim drugim, ali i pozorišna po predstavama „Očevi i oci”, Divlji med”, „Neprijatelj naroda”, „Emigranti”, „Pred slepim zidom”, „Doživljaji Nikoletine Bursaća”,  „Generali ili srodstvo po oružju”, „Sentandrejska rapsodija”, „Čaplja”, „Prosjačka opera”, „Marija Stjuart”, „Očevi i oci”, „Kralj Lir”, „Putujuće pozorište Šopalović”, „Šuma blista”, „Elijahova stolica”, „Otac na službenom putu”… Uporedo je istrajavao i u televizijskim serijama „Stižu dolari”, „Lift”, „Naša mala redakcija”, „Otvorena vrata”, „Srećni ljudi”, „U ime zakona”, „Zaboravljeni”, „Laku noć deco”, „Pozorište u kući”, „Na slovo, na slovo”… Poslednju flmsku rolu ostvario je u „Montevideo, vidimo se”.

Ipak, da je bilo po Đuzinoj želji, ovaj mag glume ostvario bi se kao profesor književnosti. U trenucima relaksacije, ili bežanja od dnevnopolitičkih tema, posezao je za delima Dostojevskog, Čehova, Šekspira, Bulgakova, nervirali su ga često događaji i stvari iz okruženja, spas je nalazio u čitanju zbog čega je „zakačio” i glaukom.

Teatrolog Jovan Ćirilov govoreći o Vlastimiru Đuzi Stojiljkoviću jednom je zapisao: „Đuza Stojiljković je izdanak najbolje srpske pozorišne tradicije, one koja poštuje pozorišni čin i glumački poziv kao služenje narodu na najbolji način. Za našeg glumca, ako je od najplemenitijeg kova, a Đuza je takav, pozorište je ozbiljan zanat, lepa umetnost, dostojna da joj se posveti ceo život, sve emocije, sva znanja, sva radinost.”

A čega se Đuza Stojiljković odricao zbog glume? Jela. Nikada nije mogao da glumi sit. A čega se plašio? Aviona, odnosno kada pilot tokom leta povremeno kaže na kojoj su visini. Tako je na mnogobrojna  gostovanje u Sankt Peterburg, Rim, Berlin… išao kolima ili vozom. I po tome je Đuza ušao u legendu.