NAPIŠEŠ ŠIŠMIŠ PISANOM ĆIRILICOM I PUKNE TI MOZAK

Moj komšiluk ne sluša muziku već live stream iz teheranske klanice. Ujela sam, prošle noći, tigrastog komarca. Umreće od srpske groznice u strašnim mukama.
Organizujmo protest protiv ljudi koji pričaju deset minuta i onda kažu ”i da skratim priču” i ne skrate je. To je duh vremena. Nekada su se klesale u kamen, a sad se puštaju da teku kao voda u klozetskoj šolji. Reči.
Dobro, problemu, kako te nije sramota da me tako mučiš? Pa ja sam te stvorila…
Zato što svinje nemaju vrat i ne mogu podići glavu i pogledati u nebo, a naša svinja ima oreol… e… zato kaskamo za svetom. Rada mi je prišla sa ključem i rekla: – Sad ću da te otključam. – I otključa me. Tek tako.
Ako želiš male stvari (koje žine život) moraš da se smanjiš. Pepeljuga da budeš, a ne spisateljica, dramaturškinja, pesnikinja, feministkinja i ostala sranja.
Svakog dana ti oblačim košulju hiperbole. Da mi budeš elegantniji, lepši.
Jutros, otkopčavajući je, videh da jednog dugmenceta nema… Za dobrim konjem se prašina ne diže, nego je diže on sam, galopom. Kada bi hteo, mogao bi da graciozno prošeta u tišini.
Ne grmim, ja sevam. Koprive beže vrišteći.