Tek tada, na brisanom prostoru
Zaboravljen od svih
Vidiš koliko si nebitan
Niti se nešto pitaš, niti te neko pita
Osim – “Mali, toči za 1000.”
Ili – “Klinac, duni mi u gume”,
Ili – “B’ate, pazi da mi ne isprljaš auto”.

Družiš se sa metlom i crevom za točenje goriva
Zalutalima i izgubljenima praviš društvo
Dok ti, čim se okreneš, nešto ne ukradu iz frižidera
Lepe žene vidiš samo preko šoferšajbne
Neke svrate nešto i da kupe,
ali ne stignu ni da te pogledaju.

Svako ti nešto priča, objašnjava, traži, preti, moli
Plaše se da ih ne zakineš za kusur
Gradske face očekuju da hvališ njihove automobile i motore
Političari da ih prepoznaš i da im se diviš pred devojkama
A ovi ostali, pogubljeni kao i ti
Negde žure, jedva i da te primete

Naučio sam, još tada, da sve vidim
Mnogo više nego što treba i što se sme
Samo što nisam imao sa kim to da delim
To se sve skupljalo u meni, taložilo
Svi ti beskrajni redovi ljudskih lica
Neprijatnih, drskih, licemernih, podsmešljivih
Sve dok nisam pobegao odatle

Trčao sam jednoga jutra, i trčao, kada sam predao smenu
Kao da me neko juri
Osećao sam se kao da ću da se ugušim
I zarekao se da nikada više neće da me vide

Nedavno sam prošao pored tog mesta
Pusto je, nigde nikoga
Sigurno nisu mogli da nađu
Nekoga dovoljno ludog ko bi radio tamo

Tako je i sa većinom radnih mesta danas
Na njima samo lud čovek može da radi
Ili da tamo, pod pritiskom svega, poludi

Zato sam i otišao u umetnike
Možda od toga i ne može da se živi
Ali zato može za to da se živi
A ponekad je, posebno u mladosti, i to dovoljno