Fotografija: Ognjen Karabegović

A noći mrtve padaju
Bez mirisa, bez boje
Zašto psi tužno laju?
Šta znaju?
Što se boje?
(Oskar Davičo)

Godinama je otac svakog četvrtka putovao u susedni grad, u posetu svojoj sestri koja je bila u duševnoj bolnici. Ona se duševno razbolela kada je njen dvogodišnji sin pao sa terase na kojoj je i ona bila. Dečak je umro (pričala je: Glas nije pustio, moj anđeo, oči su mu bile otvorene, gledao je u nebo, gde mu je duša pošla, gledao je a mene nije video), muž ju je uskoro napustio (shvativši da u tom domu više nema mesta za njega, jer ne samo da je izgubio sina, jedinca, koji je nesrećno stradao, već je izgubio i ženu – koja je poludela), i ona više nije bila ono što je bila, postala je biljka: duša joj se zauvek razbolela.

Svakog četvrtka, posle ručka, koji kao da je bio za pomanu, otac je oblačio belu košulju, žuti pulover i grao odelo (leti je gore imao samo belu košulju podavrnutih rukava), obuvao crne, plitke, dobro izglancane cipele, a majka mu je spremala kožnu tašnu. U toj maloj braon tašni, sa pregradom po sredini, bili su kolači uvijeni u  belu, vezenu salvetu i voće za bolesnicu. U pola tri je otac već bio na železničkoj stanici i na žutoj, sjajnoj, drvenoj klupi u vozu za susedni grad, do kojeg je putovao četrdeset minuta, kroz polja, između njiva, i preko jednog malog mosta na Karašu.

Otac je majci više puta znao da kaže: Teško mi je kad idem tamo, teško mi je kad se odonud vraćam. Majka ga je, na početku tih njegovih poseta, pitala: Da li joj je bolje?, kasnije je govorila: Je l’ isto?, a kasnije, kasnijih godina, više ništa nije pitala: čekala je da otac sam nešto kaže, ako mu je bilo do govora.

Majka i ja nikada nismo pratili oca na železničku stanicu, nije dozvoljavao, ali smo ga uvek čekali na povratku: bio je srećan zbog toga.

U početku, majka je nekoliko puta bila u poseti svojoj zaovi, ali ova joj je uvek govorila da više ne dolazi, nego da sedi kod kuće i čuva mene. Uvek bi se jako uzbudila, teško ju je bilo gledati i slušati kako govori: Idi kući, čuvaj sina, drži ga za ruku, jako ga drži za ruku, nikada ga ne ispuštaj iz ruke! I majka je poslušala bolesnu ženu, više je nije posećivala.

Zbog očevih putovanja, kod nas je bilo kolača i četvrtkom, ne samo nedeljom kao u drugim kućama.

U bolnici je otac sedeo oko sat vremena: pričao je sestri o vremenu, o našoj kući, mojoj majci, poslu, svom lovu, o onome što se desilo u gradu od prošlog četvrtka, o meni joj nije nikada ništa govorio, jer je mislio da bi je to rastužilo, podsetilo na njenog sina. Ona gotovo da nije ni govorila, bila je prazna voda, i otac je često, sedeći u njenoj blizini: na njenom krevetu, na klupi u bolničkom parku, za stolom u jednoj velikoj sobi, ćutao, nije uvek bio raspoložen da priča a da u stvari ne zna kome priča: njoj (da li njegova priča dopire do nje?), ili, ipak, samom sebi. Ponekad bi,  na povratku, majci, samo kratko rekao: Samo smo ćutali, sve vreme.

Očeva sestra,  u stvari, ocu nije bila rođena sestra. Kada je otac bio mali, umrla mu je majka, i njegov otac, ne mogavši sam da brine o sinu, doveo je u kuću novu ženu, koja je, opet, sa sobom dovela svoju malu ćerku. Dečak i devojčica su se odmah sprijateljili i zavoleli kao da su rođeni brat i sestra, a maćeha je postala dobra majka i jednako gledala rođenu ćerku i pastorka. Oba roditelja nisu pravila razliku između rođenog deteta i pastorčeta.

Svog  sina očeva sestra je nazvala  po bratu.

Bilo mi je sedam godina kada je otac prestao da odlazi četvrtkom u susedni grad, u duševnu bolnicu. Bilo je leto, na suncu je mirisala sveže iskopana zemlja, pogreb je brzo prošao. Majka je rekla: Duša joj se smirila. Sad je gore kod svog sina. Sad je srećna.

“Izmedju Nere i Karaša”, Narodna knjiga, Beograd 2003. “Zwischen Nera und Karasch”, Matthes und Seitz, Berlin 2013.