– Vidite, mladi kolega, ova velika kuća, u kojoj je sada ova siva apoteka, a iza su tri opštinska stana, pripadala je pre rata jednom zgodnom, crnomanjastom apotekaru. Poznatom u gradu; i ja sam malo s njim drugovao, u nekim godinama. NJegov otac je takođe bio apotekar. Taj stari se nekada, pre Prvog rata, dobro oženio i u miraz dobio ovu kuću u kojoj je otvorio apoteku “Švarc Adler”, Crni orao. Verovatno je kao student farmacije, u Beču ili Pešti, posećivao neku kafanu istog imena. Gore, ispod oluka, crnim slovima od pola metra je pisalo: APOTEKE FARMACIA APOTEKA.

Pre rata, godinama je apotekar, taj moj bivši drug, važio za društvenog čoveka, rado viđenog gosta, bonvivana, švalera i boema. Imao je puno prijatelja iz raznih profesija, i ljubavnice u gradu, kao i u susednim varošima. Žena mu je bila lepa, mirna i pametna gospođa. Bavila se kućom i svojom malom ćerkom. Nije puno slušala šta grad priča o njenom mužu, nije se na to obazirala: zabranila je sluškinji da prenosi gradske‘rekla-kazala’ priče, bilo kakve, o bilo kome. Muž ju je hvalio i govorio kako mu ona nikada ništa ne prebacuje. I, tako su prolazile godine.

Jednog dana, apotekar je u svoju kuću odnekuda doveo mladog slikara, crnokosu, visoku, razbarušenu pojavu, da napravi portret gospođe apotekarice. Ona se nećkala ali muž ju je ubedio da njena lepota treba da se ovekoveči. Slikar je mesec dana dolazio svakodnevno u ovu kuću. Sate i sate je provodio sa gospođom apotekaricom. Ostalo slobodno vreme je trošio šetajući po okolini, zviždukao po ulicama “Na lepom plavom Dunavu”, ne obazirući se ni na koga, a noćio je, gde ste i Vi sada, u hotelu“Panonija”. Kažu da je voleo, posle ponoći, da po bircuzima sluša cigansku muziku, napije se i pipka Ciganke i kelnerice. Tad je znao da izaziva ljude na tuču, razgoropadi se, porazbija sve sa stola, svog i tuđeg, i usred gužve vikne: “Želim da ubijam, da budem ubijen!” Sledeće noći je znao da sedi za stolom sa onima sa kojima se prethodne večeri tukao i pije sa njima kao sa rođenom braćom.

Kada je portret bio gotov, apotekar je dobio svoju narudžbu, koju je odmah ponosno okačio na zid salona (slika je divno izgledala, video sam je, slikar je imao talenta), ali je izgubio ženu. Portret je zamenio živi model. Žena i slikar su zajedno pobegli iz grada. Prešli su granicu i otišli u Rumuniju da tamo žive novi život. Mirna žena se probudila: zaljubila se, razbuktala se u njoj strast i zaboravila je na dom, muža i ćerku.

U gradu se dosta pričalo o apotekaru i njegovoj odbegloj gospođi. Apotekar švaler je u očima svojih sugrađana postao apotekar rogonja, a njegova situacija – vodica za ispiranje usta.

Gospođa apotekarka je ponela dosta nakita, koji joj je muž godinama poklanjao da bi se iskupio zbog svog švrljanja. Verovatno je pobegli par godina živeo od prodaje tih dragocenosti.

Posle dosta godina, verovatno puno ljubavi i seljakanja po raznim gradovima, slikar je bio iznajmljen da naslika novi ženski portret i uskoro se desilo već jednom viđeno: slikar je pobegao sa modelom.

Ostavljena, nesrećna gospođa apotekarica se vratila ovde, ali muž nije hteo da je primi u svoju kuću. Primila ju je ćerka, koja se, u međuvremenu, bila udala i imala ćerkicu. Ćerka je primila majku ali joj nije oprostila. Živele su u onoj kući tamo, sa onim lepim metalnim balkonom. Majka i ćerka su imale prećutni dogovor da se izbegavaju. Retke poruke bi prenosio zet ili sluškinja.

Zato se apotekarica, kako su je i dalje, kao i pre, svi zvali, posvetila maloj unuci. Od jutra do mraka se nije odvajala od nje. Živela je za to malo biće. Ništa drugo nije imala. Ali jednog dana, samo tren nepažnje, i četvorogodišnja devojčica je, pokušavajući da dohvati lutku, pala sa balkona i na mestu ostala mrtva. Apotekarica je istrčala na balkon, taman da vidi kako malo telo udara u pločnik pored svoje krpene prijateljice.

Nekoliko meseci kasnije, gospođa apotekarica je umrla u psihijatrijskoj bolnici. Tamo je samo ćutala. Luda, pobelelih očiju, naglo ostarela i poružnela.

Pred smrt, neko od osoblja bolnice je čuo da tiho proklinje, sebi u bradu: “Proklet da je dan kada je moj muž doveo slikara da napravi moj portret, onog Cigana. Proklet da je on, proklet da je slikar. Proklet da je taj moj portret. Prokleta da sam ja. Prokleta, prokleta…”

Poglavlje romana “Oko sa strane”, Filip Višnjić, Beograd, 2007.