sreda, 29. maj 2019.

Povratak u Novi Sad.

Na zagrebačkom autobuskom kolodvoru jedna žena sa Krka nadugačko pripoveda o svojim novosadskim doživljajima. Često sam primećivao da se ljudi s primorja rado druže sa nama, i to druženje po pravilu počinje pohvalama Novog Sada. U duši običnog čoveka krije se nekakva instinktivna radoznalost prema Vojvodini, samo što o tome nemaju dovoljno smelosti da i javno progovore. A primetio sam i to s koliko se bolne griže savesti i gorkom nostalgijom sećaju razdoblja socijalizma. Ne žele da vrate prošlost, ali neće ni da je skrnave. Blaćenje prošlosti je politički proizvod one nove kleptokapitalističke klase koja hoće da kompromituje ionako krhko sećanje. Ona smatra da sve počinje sa njom: i sloboda, i blagostanje. Ne pada joj na pamet da poštuje dijalog između mrtvih i živih.

Po povratku jedva čekam da sednem za svoj pisaći sto, jer jedino za tim stolom se osećam slobodnim. Sve teže mi padaju pojavljivanja u javnosti, ne mogu ni da nabrojim koliko sam javnih istupa otkazao. (…) I poziv iz Hrvatske sam prihvatio jer me je privlačilo more, Mediteran, možda čak ni ono stvarno more o kojem sanjam za svojim pisaćim stolom u ovoj panonskoj udolini: o svetlosti, o sunčevini, o jasnim mislima. Prikupljajući materijal za monodranu o Ervinu Šinku, celo prepodne strpljivo čitam knjigu Tragom Don Kihota čiji je autor Ortega i Gaset. Ortega misli da čovek Mediterana naspram postojećih stvari prednost daje stvarima koje se mogu očekivati. „Latini to nazivaju realizmom”, zaključuje Ortega i dodaje da ovaj pojam ne treba koristiti u njegovom bukvalnom značenju: za Mediteranca realizam znači svetlost. Svaka Servantesova rečenica je jasna i tačna, jer ne teži bravurama. U savremenoj prozi, međutim, skoro je obavezno očijukanje sa zamagljenim značenjima. Tamo gde nema svetle (jasne) misli, tamo će brzo prevladati očijukanje s rečima – Šinko to nikad nije činio, i to mu mnogi zameraju.

čertvrtak, 30. maj 2019.

Posle podne u obližnjem kafeu sa Andrašom Urbanom. Dugo se nismo videli. Iz Budimpešte, gde je radio jednu predstavu (Sacra Hungarica, Studio K.), vratio se prilično ogorčen. Sedim i slušam Urbana, pritom tonem i u svoje misli. Posle izbora za parlament Evrope u Budimpešti prevladava neki površni optimizam, što je, naravno, podnošljivije od uobičajene peštanske opozicione kuknjave, bojim se, međutim, da je ova post-izborna vedrina neosnovana. Uspeh Momentuma je ohrabrujući, ali to je još malo. Neophodne su mnogo sveobuhvatnije duhovne promene, nisu dovoljne promene unutar stranaka (inteligencija ih rado podvrgava kritici), potrebne su promene u duhovnoj klimi da bi konačno usledila promena paradigmi. Ima onih koji su zadovoljni sadašnjim režimom, ima onih koji nisu. Ne zastupam istinu ni jedne, ni druge strane, pomišljam samo na to da Mađarska trenutno tapka u mestu. Da li u dobru ili u zlu, sad je svejedno. Nedostaje polet… Čujemo uvek iste rečenice – pro i kontra. Nema promena u stavovima, u političkoj modi, u frazama. Zamrznut je diskurs. Pustoše monotoni konflikti. (…) Mađarskom književnom i umetničkom životu nedostaje duhovna energija. Budimpešta se zapetljala u svoje probleme. (…) I desna, i leva liberalna inteligencija – podjednako. Na desnici više sluha imaju za probleme, za pitanja manjinske zajednice, nego na levici ili u liberalnim krugovima, ali ne nude nikakve suvisle odgovore na njih. Nažalost, dodajem, jer sadašnji Vojvođanski Mađarski Egzodus govori baš o tome, da su uprkos neosporne dobre volje, odgovori staromodni, zastareli. Posle razgovora s Urbanom uzimam u ruke nedeljnik 169 SAT, broj od 21. maja (sad ga je doneo poštar) i s velikim simpatijama čitam ispovest Gabora Nađpala, koji je napustio Vojvodinu. Najpre je priča o njegovom ocu pobudila u meni simpatije. „Svaka cigla ugrađena u našu kuću prošla je kroz moje ruke – rekao je otac – a toliko para ću uvek imati, da kupim pedeset litara benzina, da polijem kuću, da se zatvorim u nju i da je zapalim. Ali ja odavde ne idem.” To je mogao da kaže i moj romaneskni junak, deda Šlemil. Nije otišao, čuvao je radionicu, međutim, njegov unuk ju je zapalio i otišao. Samo zato da ne dospe u ruke nove oligarhije. To bih ja nazvao poslednjim stadijumom pobune. Bežimo u apokalipsu, mogao bi neko da primeti, na šta bih razdiran bolovima, klimnuo glavom: moguće je, Gabor Nađpal kazuje ono na šta vojvođanska mađarska inteligencija ne sme ni da pomišlja. „Politička podeljenost, nacionalističko sejanje mržnje, proizvodnja slika neprijatelja meni su i te kako poznate iz Srbije. Ja sam sve ovo jednom već preživeo, u najboljem slučaju su od tada metode opstajavanja na vlasti nešto prefinjenije. Miloševićev režim je u odnosu na ovo ličio na kamenu sekiru, vladala je sirova sila.” Velika je šteta što u vojvođanskom mađarskom glumištu nema još ovakvih jakih individua, kao što je Gabor Nađpal. Možda je baš zbog toga morao da ode? Voleo bih da verujem, međutim, da ipak ima još takvih pojedinaca, samo što su uplašeni i prinuđeni da ćute. Jedan pisac može da bude disident sedeći za svojim pisaćim stolom. Pitali su jednom Maraija šta je ono što kod kuće, dakle, u Mađarskoj – najnepodnošljivije. Mržnja – rekao je pisac.

petak, 31. maj 2019.

Puna borbena gotovost srpske vojske je još uvek na snazi. Dokle? Sve dok su kosovski Srbi u opasnosti, glasi odgovor. KFOR i dalje tvrdi da je srpska vlada unapred obaveštena o antikorupcijskoj akciji kosovske policije. Vučićev odgovor glasi: KFOR laže. Diskurs srpske diplomatije je sve grublji. Prema mišljenju Ane Brnabić, kosovski lideri su „došli iz šume”. Izveštaj EU oholo, grubim tonom odbija. Ovakav ton ni Tramp ne dozvoljava sebi. (…)

Elijas Kaneti se svojevremeno zgražavao mogućnosti da pisac postane moda – danas je, međutim, vrhunac želja pisaca da postanu moda. Naravno, postoje dve vrste pomodnih pisaca. Jedni pripadaju širokim narodnim masama, drugi računaju na lepoduhe, na književne sekte. U prvoj grupi se nalaze tabloidizovani celeb-pisci, a u drugoj elitistički hermetički pisci-zvezde. Sadašnjem neoliberalnom sistemu obe odgovaraju. Može se desiti da za nekoliko godina neće biti pisaca, već samo celeba i zvezda.

subota, 1. jun 2019.

Papa Franja je u okviru svog apostolskog putovanja u Rumuniji služio svetu misu u Čikšomljou. Pre deset godina ne bih se usudio da preglasno kažem da će papa biti jedini trezveni glas Evrope. Na njegovom putovanju po Rumuniji upoznao sam novo lice pape, pape manjinaca. Njegove reči dopiru tamo gde ne mogu da dosegnu reči najboljih intelektualaca. Služio je misu pomirenja, a vernicima nije preostalo ništa drugo nego da budu dostojni papinih reči. Znam, mnogi će odmahnuti rukom. Lepo jeste, reći će, samo što papa nema svetovnu vlast, nema tenkove, a najšire mase danas slušaju samo najfanatičnije propovednike. A ti propovednici, pozivajući se na hrišćanstvo, negiraju hrišćanske vrednosti. Priznajem da je put do pakla obrubljen lažnim krstovima, ali ovoga puta ne mislim na partijske sveštenike, ne na pretvorne vernike, koji sopstvena nedela pripisuju božjoj volji, nego na one u kojima je u ovom sve gnusnijem svetu još ostalo nešto vere i odgovornosti. Naime, vera bez osećanja odgovornosti i solidarnosti jeste samo lažni igrokaz, puko licemerje. A hrišćanski svet je prepun ovakvih licemera. (…) U pravu je Kaneti, većina se zbog toga poziva na boga, da bi se sakrila od sebe samog. Ateisti su pošteniji, oni ne prebacuju svoje grehe na boga – u najgorem slučaju: na naciju, na radničku klasu. Mislim, dakle, na autentične vernike, a ne one koji odlaze u crkvu iz dnevno-političkih razloga. Papa Franja nije čudotvorac, ali je dao okvire našim raspravama. Prekoračenje ovih okvira se računa kao greh.

nedelja, 2. jun 2019.

Ujutro čitam odluke žirija Sterijinog pozorja. Za najbolju predstavu ovogodišnje smotre proglašena je produkcija reditelja Andraša Urbana Hasanaginica prema motivima drame Ljubomira Simovića.

Posle posete pape Franje Transilvaniji najradije bih opet čitao Paskala. Poslednjih decenija, u časovima očajanja, često sam se obraćao Paskalu, ali s najviše strasti čitao sam ga, zapravo, dok sam pisao svoj roman Memoari makroa. Ali posle papine posete Erdelju nije me očajanje podstaklo da uzmem u ruke Paskalove Ispovesti, nego – nada.

ponedeljak, 3. jun, 2019.

Ujutro telefonski razgovor sa B. B. Sve je pesimističniji. Srbija se ne približava nego se udaljava od Evropske unije. A to znači da će još više mladih napustiti zemlju. I meni se čini da su za vreme mog boravka u Rijeci i u Zagrebu prilike u Srbiji osetno pogoršane. Cene su porasle, demonstracije jenjavaju. Narod ćuti. Naravno, ovu gorku tišinu generiše situacija na Kosovu. Sve češće mi pada na um nemoguća misao: da nije Kosova, Srbija bi već bila članica Evropske unije. Sve je izvesnije da se budućnost Srbije vezuje za nerazrešivi status Kosova. I nema izlaza. Na ovoj tački se zaustavljam, nije na meni da sudim o ovom izuzetno osetljivom nacionalnom osećanju. O osećanjima je ionako teško raspravljati, ali znam da svi moraju, svaki ponaosob, da se izbori sa svojim nacionalnim osećanjima, koliko god to bilo teško. Znam samo da se u Briselu godinama pregovara – ali dokle smo stigli? Do zveckanja oružjem, do naoružavanja, do jačanja ekstremne desnice. Naravno, buduću krajnju desnicu neće sačinjavati stare partije i stare partijske vođe, oni se u javnosti smatraju gubitnicima. Šešelj je u očima današnjih mladih nacionalista večiti gubitnik, treba izabrati novog, čitam na netu komentar čiji autor sebe naziva novim nacionalistom. Za nekoliko godina će se ispostaviti i to, dodaje, ko će biti taj koji će da izađe na crtu dvobojnom Vučiću. Veruje da će novi nacinalisti da poklope stare. Ama, svejedno, pomislim, i vraćam se Paskalu.