Na današnji dan 2000. godine režim Slobodana Miloševića svirepo je ubio Ivana Stambolića.
Glasnogovornici te vlasti Vučić i Dačić danas vode Srbiju.

Reč Latinke Perović na sahrani Ivana Stambolića:

Od samog početka, od nestanka Ivana Stambolića, znali smo da takvi ljudi ne nestaju da bi se opet pojavili. Njih, kako se u našem narodu kaže, guta mrak. A u Srbiji noć, koja je i njega progutala, bila je – mračna i duga.
Nismo mogli, nismo smeli, da ostanemo ravnodušni. Utoliko pre, što ni posle oktobarskih promena nije bilo političke volje da se nestanak Ivana Stambolića rasvetli. Okupili smo se i sve ovo vreme ostali na okupu ne iz ideološke solidarnosti, već iz dubokog uverenja da je u Srbiji pogaženo osnovno pravo svakog čoveka – pravo na život.
Sada, kada su naše slutnje dobile čudovišnu potvrdu, jasnije je i ono što smo takođe znali od samog početka: tragična sudbina Ivana Stambolića istinska je drama u našoj nacionalnoj istoriji. Njegovo mučko ubistvo, zajedno sa ubistvom Zorana Đinđića, dublje useca u biće Srbije granicu između dobra i zla, svetlosti i tame, dubokih i plitkih ljudi. Ali, ono opominje da su u srpskom narodu jos žive stare deobe koje se održavaju hraneći se krvlju. Koliko još ljudi koji su shvatili da se istina mora pretpostaviti obmani i samoobmani, stvarnost mitu i da nema mnogo vremena – treba to saznanje da plati glavom?
Ivan Stambolić je ubijen zbog svojih političkih uverenja. Morbidnost ubistva srazmerna je opasnosti koju je predstavljao kao politički protivnik. Vezali su mu ruke i noge da bi mu zatvorili usta. Bacili su ga u jamu i zasuli živim krečom da bi mu zatrli trag. Ogradili ga zidom ćutanja da bi ga predali zaboravu.
Za sve ovo bili su potrebni inspiratori, nalogodavci, organizatori, izvršioci. Ali i simpatizeri. To nije samo jedna zločinacka struktura. To je državni sistem, sa zastavom i programom, koji se zasniva na zločinu.
Š ta su mogli da očekuju drugi od države, čemu je mogao da se nada građanin države, u kojoj su bila dopustiva najteža ogrešenja o čoveka koji je bio na njenom celu? Zato i počast koju srpska država danas odaje Ivanu Stamboliću hoćemo da razumemo kao znak njene rešenosti da se ne samo obračuna sa posledicama zločinackog sistema, već i da raskine sa samim sistemom. Sve drugo bilo bi uvredljiva farsa i okrutni cinizam.
Ostaje pitanje kome je sve bilo potrebno ubistvo Ivana Stambolića i zašto je on ubijen? Srpska država i dalje duguje odgovor njegovoj hrabroj i dostojanstvenoj porodici: njegovoj supruzi i deci, njegovoj braći. Ali, taj odgovor je potreban i svima nama. Potreban je Srbiji zbog njene budućnosti.
Ivan Stambolić je zaslužio istinu, a ne osvetu. Ne sme se zaboraviti da je on iz političkog života uklonjen zato što nije pristao da Srbiju povede na put u bespuće. Ni da je morao biti zauvek ućutkan zato što je baš on, ponovo progovorivsi, oslobađao Srbiju i od straha i od stida.
U vreme ratova koji su razorili zajedničku državu, Ivan Stambolić je bio jedan od retkih Srba čiju su ruku prihvatali ljudi dobre volje u celoj bivšoj Jugoslaviji i u svetu. Njemu se verovalo, jer je njegova reč imala moralno pokriće.
Ne znam nikoga iz Ivanove generacije, pune sposobnih i obrazovanih ljudi, ko je više od njega učio i iz života i iz knjiga. Ubijen je na vrhuncu svoje političke i ljudske zrelosti.
Ne znam nikoga od političkih ljudi u Srbiji kod koga se, kao kod Ivana, dobrota graničila sa naivnošću. On nije bio u stanju da učini zlo, ali nije mogao ni da ga pretpostavi.
Posle jednog od naših mnogih susreta, umesto pozdrava, rekla sam mu – čuvaj se. Odmahnuo je rukom i prošaputao – Posle Bojane… A ja sam u sebi dovršila – čega da se čuvam? To nije bio stav očajnika, već jakog i hrabrog čoveka, u kome je opšta nesreća prigušila i najveći mogući lični bol.
Dragi Ivane,
Dolaziš Bojani, svom voljenom detetu i mudrom sagovorniku. Kad biste mogli, vas dvoje biste imali šta jedno drugom da kažete. Ali, tako zajedno, svima nama govorite mnogo.
Mi, tvoja porodica i tvoji prijatelji, ne vidimo tebe u onome što su pokazali kao tvoje ostatke. Neka tu jezivu sliku, kao svoju večnu moru, zadrže tvoji dželati. A u svima nama ti ostaješ ceo – uspravan i plemenit, nasmejan i drag.
Verovao si u razumevanje među ljudima i sporazumevanje među narodima. Pripadao si svetu rada, slobode i mira. Tu si pripadnost platio najvišom mogućom cenom. Zato ćeš ostati u večnom pamćenju one Srbije koja ima časti.
Usuđujem se da kažem da bi ti i u ovom času, i nakon svega, pozvao Srbiju da se zamisli i počne da uči na najvećem porazu u svojoj istoriji. Sigurna sam da bi joj ti, opet, svom snagom pomogao da iz sebe iščupa koren zla.

(Priredila Maja Perović)