Zaljubio se dosta mlađu devojku sa kojom je bio ne više od mesec dana
Jedva da su fizički nešto više imali
Ali su se našli i pronašli u mnogo čemu, pre svega u idealima
Da su dogovorili čitav novi život za sebe
Od preseljenja u prirodu, otkaza na poslu

On je to i uradio, pripremio sve za njih dvoje
Napunio automobil svim stvarima, podigao novac sa računa, sve, sve, sve
I kada je krenuo po nju ona se predomislila u noći pred odlazak
Rekla da neće
Da nije on taj sa kim bi to ostvarivala

Posle su se danima natezali preko poruka dok ona nije
Prekinula svaki kontakt i nestala

Njegova ljubav se ravnala sa opsesijom
Godinama je patio za njom
Uopšte nije mogao da je izbaci iz uma
Kada bi pričao o njoj to bi bila čista poezija
Da sam i ja počeo da razmišljam o njoj iako je nikada nisam video
Osim na slikama

Govorio mi je – ono što čitavog života tražiš i čekaš, dogodi ti se
Osetiš sunce, dodirneš nebo, zagrliš zvezde
A onda se preko noći sve to sruši a ti treba da živiš sa tim
Kako, nakon svega toga
Prvo takva svetlost, koja me nosila kao ništa u životu
A onda takav mrak, da i dalje boli
Koji te natera da mesecima ne ustaješ iz kreveta
Da rešavaš i razrešavaš, preispituješ sebe iz korena
A ona neće da ti kaže ništa dok ti osećaš da su u njoj svi tvoji odgovori –

Koliko je samo puta rekao – niko kao ona
Takva uzvišenost, takva ljubav, takva lepota
Sve suprotno od ovog sveta

Nedavno sam je sreo na jednom događaju
Prepoznao sam je i pričali smo neobavezno
Malo šta od toga sam video u njoj

Kada sam joj pomenuo njega, onako usput
Promenila je izraz lica i gotovo ljutito rekla –
– Ma ništa od toga nije bilo
Sve je on to isprojektovao u svojoj glavi
Kada sam videla koliko ga je ponelo, morala sam da se sklonim
Nisam ja na to ni bila spremna, što je on hteo
I sve je tako brzo išlo, da sam se uplašila i pobegla
A možda je i malo lud –

Kako je samo sa lakoćom umanjivala njegovo sve
Ne dajući šansu za bilo kakvim novim susretom ili spojem

Prolaze mi večeras mislima njih dvoje
Njegova ljubav koja i dalje traje
Svetlost u očima kada bi je pomenuli
Ideali
Ni milimetar nije odustao od toga
Mislim da bi i život dao za nju

A prisećam se i nje
Koja je sve to nazvala ludilom, opsesijom

Naravno, i dalje je sama
Traži se i pronalazi sa mnogima
Ali nije to to

Ne znam da li su bili sudbinski par, on kaže da jesu
Ona se tome smeje
Ali kada god ih se setim
Shvatim koliko ljubav može da bude nalik lavirintu
U kome misliš da je jedini izlaz
A samo se izgubiš na tom putu

Da na kraju kažeš – bolje da nisam ni ulazio u sve to
Bolje da je nisam ni sreo –

On to savršeno zna
A i svi mi
Koji smo kroz nešto slično prošli