FIJAKEROM DO GROBLJA; Tata je rekao sudskom kuriru Emilu da posle posla svrati u ciganski kraj i Deda-Dubi, fijakeristi, kaže da bude ispred kuće sudije Banića jedan sat pre mraka. Deda-Duba je bio poslednji fijakerista u gradu. Imao je konja Japu i dobro očuvani fijaker, dovezen u varoš iz daleke Budimpešte neke davne godine, koji je promenio nekoliko bogatih vlasnika, dok nije stigao u njegove ruke, pa se manuo špediterisanja i započeo sa fijakerisanjem. Deda-Duba godinama više nije išao svakog podneva i svake večeri na železničku stanicu da sačekuje putnike kojima je bila potrebna vožnja i da im se prevezu koferi. Zamro je fijakerski posao. U gradu je bilo nekoliko fića, dva-tri tristaća, tri škode, jedna dijana, jedna volga i jedan žiguli, dosta tomos motora, nekoliko čeških jawa i mnogo bicikala. LJudi su sve više putovali autobusom i sa sobom nosili manje torbe umesto velikih kofera.

Sat vremena pre mraka, lepo obučeni, mama, tata i ja smo izlašli na ulicu i tu nas je čekao fijaker. Deda-Duba je tati govorio gos-n Sudija a mami g-djo Sudinice. Tata me je podigao na sedište pored Deda-Dube. On i mama su seli pozadi na izbledela, čista kožna sedišta. Mama je uživala, sa lica joj nije silazio izraz beskrajne sreće. Koje je to zadovoljstvo bilo za nju: muž, sin i ona se voze fijakerom. Za deset minuta smo bili na groblju. Stari fijakerista nas je čekao ispred kapije a mi smo ušli u groblje i krenuli desno, gde je,  tridesetak metara dalje, bila porodična grobnica porodice Banić. Naša je bila jedna od najvećih i najlepših na groblju, sva od crnog mermera sa metar visokim andjelom, sklopljenih krila, od belog mermera, uz sredinu velike ploče na kojoj su zlatnim slovima ispisana imena svih mojih predaka koji su tu sahranjeni. Mama je bila ponosna na tu grobnicu i bila srećna što će jednom i nju tu da sahrane.

Grobnicu je podigao moj pradeda, koji je bio prvi sudija u familiji, koji je voleo šah i kojeg je bogati tast naučio sve o filateliji, i pred smrt mu poklonio velike albume prebogate raznim poštanskim markicama iz celog sveta i celokupno imanje jer nije imao muškog naslednika. Od nasledjenog novca pradeda je sagradio kuću. Mama je govorila da je naša kuća jedna od najlepših u gradu.

Moj deda je nasledio ljubav prema šahu i markicama. Takodje, voleo je udobne fotelje, kauče i krevete. On je za života kupio više fotelja, neke stare dao da se pretapaciraju, a kupio je i par sofa i bračni krevet.

Moj tata je isto voleo šah. Bio je član šah kluba “Dunav”. Takodje, uvećavao je broj poštanskih markica. Direktor pošte Perić je tati u podne, u restoran  “Park”, donosio komplete novih serija poštanskih markica, čim bi stigle u našu poštu. Tata je tada gledao markice, komentrisao njihov izgled, plaćao Periću, i kod šefa sale naručivao rakiju za direktora i sebe. Pravilo da u podne popije samo jednu kafu kršio je jedino prilikom dobijanja markica. Tata bi popio rakiju, pa se preko parka vraćao u zgradu Suda, zadovoljan novom imovinom. Kad je prolazio pored biste partizana sa kojim je išao u gimnaziju pre rata, podizao je malo uvis kovertu sa markicama, kao da kaže: ‘Vidi, nove.’ Pre odlaska iz restorana, naručivao je za direktora Perića još jednu rakiju uz reči: “Na dve si noge došao.”

Ja sam voleo da pregledavam albume sa starim poštanskim markicama. Mogao sam to satima da radim. Šah sam naučio da igram sa četiri godine. Tatina radna soba je mirisala na knjige, kojih je bilo mnogo na policama i u zastakljenim ormarima, I na kožu. Jedna velika crna kožna fotelja je bila kraj tatinog radnog stola a dve niže i šire uz nizak stočić. Za tim malim stolom tata i ja smo igrali šah i gledali poštanske markice. Tata mi je kazao da je naša šahovska garniture stara sto godina. Na zidu, nasuprot tatinog stola, bile su dve crnobele fotografije u velikim ovalnim ramovima od ružinog drveta. Tata mi je nekoliko puta rekao, još dok sam bio sasvim mali: “Ovo ti je deda a ovo pradeda.” Tata, deda i pradeda su ličili. Mama je govorila da su isti i da ću ja jednog dana da budem kao oni. Na drugom zidu su bile dve stare mape: Evrope pre Prvog svetskog rata i Evrope pre Drugog svetskog rata. Primetio sam da su najlepše markice imale male zemlje.

Jednom godišnje, pre porodične slave, odlazili smo fijakerom na groblje. Mama je tokom godine puno puta išla sama na groblje, pešice, noseći buket cveća iz našeg dvorišta. Sedela je na klupi, pod jorgovanom, posadjenim kad je grobnica bila završena, i divila se bogatoj, lepoj, skladno sagradjenoj grobnici porodice Banić. Tata je u tu grobnicu sahranjen kada mi je bilo deset godina, a mama kada sam imao dvadeset.

(Deda-Dubin fijaker je bio star ali dobro očuvan. Mama je govorila da je fijaker čist iznutra i spolja. Čak su mu i točkovi uvek bili čisti. Deda-Duba je često prao svoj fijaker. Ponekad na Neri. Ako je na točkovima video neku ogrebotinu, on bi je odmah prefarbao crnim durlinom. Zato je mama znala da kaže da je fijaker kao nov.

Tata mi je jednom pokazao žutu pločicu sa zadnje strane fijakera. Na toj pločici je pisalo:

Ranc kocsik

Székely Sándor út

Budapest

Tata mi je rekao da je pločica od mesinga i da se zato tako sjaji, a ne da je od zlata kako sam ja mislio.)

BABA, MAMA, TATA; Kada je baba onemoćala, u kuću je dovedena devojka koja će brinuti o njoj. Ta je devojka kasnije postala moja mama. Ona je babu presvlačila, prala, oblačila, šišala, sekla joj nokte, hranila je i bila joj razgovor, veza sa svetom. Baba je brzo zavolela mamu. Jednom je rekla: “Eh, kad bi ovaj moj video koliko vrediš, pa da te oženi, da mu decu rodiš, da nam se nastavi loza.”

Mama je volela babu: “Toliko toga me je tvoja baba naučila. Ona je od jedne obične devojke sa sela napravila mladu gospodjicu ili damu. O svemu mi je pričala, mnogo čemu naučila. Pričala mi je o kući, o redu i običajima, o kuhinji, o bašti, o ljudima, o gradu, o prošlosti. Kako se pristojan svet ponaša. Šta se radi a šta se u životu nikada ne radi, ako si pošten čovek. Podučavala me je i pričala priče, da kroz primere sama dodjem do zaključka šta valja a šta ne. Kao da me je pripremala da jednog dana budem gospodja sudinica. Drugarica sudinica. I tvoja mama.”

Tata je bio sudija u Opštinskom sudu. Tu je radio njegov otac i još ranije njegov deda. U podne je tata, preko parka, išao u restoran “Park” gde je pio kafu i čitao dnevne novine. U tri posle posla, opet je svraćao u restoran, popio dve rakije, pa dolazio kući na ručak. Sam je ručao. Babu je mama već nahranila, pa bi onda i ona ručala. Tata je posle ručka sedao u fotelju pored babine postelje i sat vremena joj pričao kako mu je prošao dan u sudu, ispričao joj neki interesantan slučaj, zatim neku zanimljivost iz novina ili neku novost iz grada koju mu je rekao šef sale u restoranu, koji ga je posluživao umesto konobara. Vrata od babine sobe su uvek bila otvorena. Mama je sedela za stolom u trpezariji i slušala. Tako je zavolela tatu, slušajući njegove priče.

Svake večeri, tata je u sedam sati išao u šah klub “Dunav”, a od osam do deset bio je sa prijateljima u “Parku”. Naručivao je litar banatskog rizlinga i sifon sode.

Mene je od moje šeste do desete godine vodio nedeljom pre podne u bioskop. Gledali smo kaubojske filmove, avanturističke filmove, partizanske filmove. Više puta smo gledali “Tarzana”. Jednom smo gledali “20.000 hiljada milja pod morem”, i jednom rusku bajku “Kameni cvet”. Dva puta smo gledali slovenački film “Kekec”. Jednom smo gledali “Kozaru” i jednom “Ne okreći se sine”. Ako su filmovi kraće trajali, tata i ja smo odlazili u kafanu kod Vatrogasnog doma i tamo sam ja popio jednu oranžadu a tata dve dudovače. Tata je govorio: “Ova kafana je tebi sigurno ružna, jer je stara i malo mračna, ali samo ovde ima dudovače.” Kod kuće smo uvek bili tačno u podne, gde nas je čekala mama sa postavljenim nedeljnim ručkom.

Iza kafane kod Vatrogasnog doma je bila ruska crkva a malo dalje katolička. Izmedju je bio mali park na čijoj se ivici, prema katoličkoj crkvi, nalazio spomenik ruskim vojncima koji su poginuli prvog oktobra 1944. oslobadjajući naš grad. Oni su se prema gradu spuštali sa brda gde su Tri krsta a po njima su pucali nemački vojnici sa prozora hotela “Evropa”. Za poginule vojnike, neke od njih, govorilo se da su više ličili na Mongole nego na Ruse. Bili su sitni, žućkasti u licu i imali su crnu kosu. Tatine reči: “Velika je majka Rusija, Великая Мать Россия. To jest Sovjetski Savez.”

Tata i ja smo jednom sedeli na klupi blizu spomenika ruskim vojnicima: “Pogledaj, na crkvi ruski krst, a na ovom spomeniku crvena petokraka. Crkvu su podigli Rusi, Beli Rusi, koji su pobegli iz Rusije kada je tamo izbila revolucija. Raštrkali su se po svetu. I ovde ih je puno bilo. A pod ovim spomenikom su kosti poginulih Rusa revolucionara, Sovjeta, ili, pre će biti, njihovih sinova. Kako je sudbina spojila jedne i druge Ruse… Šta bi mama rekla na ovu priču?”

“Zamisli ti to.”

“A Baba-Margita?”

“Jezus Marija.”

Mali park se pre rata se zvao “Trg ruskih kadeta” a posle “Trg oslobodjenja”.

U crkvu smo išli za Božić i Uskrs. Naša stolica je sasvim blizu oltara; gore na naslonu je mesingana pločica sa ispisanim našim prezimenom. Pločica je bila veličine one na Deda-Dubinom fijakeru. Tata i ja smo za vreme liturgije sedeli ili stajali kraj naše stolice a mama je bila pozadi na ženskoj strani. Imala je maramu na glavi. Kada se tata krstio i ja sam. Gledao sam naslikane svece, veliko oko na plafonu, ogroman luster, pop Janka kako maše kandilom na sve strane i kako dim koji je mirisao na tamjan ide na nas. Popa je stajao ispred oltara i podizao uvis veliku svetu knjigu. Korice knjige su bile žute i jako se sjajile. Tata mi je rekao da su pozlaćene. Posle smo svi zajedno palili sveće za naše mrtve i za naše zdravlje.

Tata i mama nisu nikada nekuda išli sami zajedno. Mami to nije smetalo, a tati sigurno nije bilo do špaciranja sa mladom ženom, uz koju je izgledao stariji nego što je bio.

Mama je volela meksikanski film “Jedan dan života.” Kad god bi se taj film prikazivao u našem gradu, tata bi kupio kartu i dao je mami: “Večeras ideš u bioskop. Prikazuje se tvoj film.” Mama je bila srećna. Srećna zbog filma, srećna zbog tatine pažnje i reči kojima joj se obraćao. Tata je bio već nekoliko godina mrtav kada se u našem gradu opet prikazivao “Jedan dan života”. Mama mi je rekla: “Nema ko da mi donese kartu i kaže: ‘Večeras ideš u bioskop…’ A zamisli ovo. Ovo je nešto neverovatno. Nisam ti to nikada rekla. Jedne večeri u bioskopu, ugasilo se svetlo, samo što nije počeo film, a neko se u tom mraku nagne prema meni i upita me: ‘Da li je slobodno sedište do vas?’ Ja pogledam, a ono tata seda kraj mene. Zamisli. Zamisli ti to… To je bilo moje najlepše bioskopsko veče u životu.”

Babi se ispunila želja, istina posle njene smrti. Dan posle sahrane, tata je pitao mamu da li bi želela da ostane u kući. Mama je ostala. Tati je tada bilo četrdeset i pet godina a mami dvadeset i četiri. U selu odakle je mama došla da služi moju babu, govorilo se da se udala za starca zarad para i velike kuće. Mene su dobili godinu dana kasnije.