Fotografija: Aldo Sessa
Danas sam u trgovini sreo čovjeka bez desnog stopala. Imao je masku. Pitao sam ga kako je. Rekao je da je dobro, ali da malo teže hoda. I tad se razvezao. Kaže da je tog dana krenuo u svoje popodnevno trčanje. Krenuo je onom istom rutom preko pružnog prijelaza, do polja i natrag. Staza nije prometna i može bez problema trčati sa slušalicama u ušima. Mobitel je držao u ruci. Točno na pružnom prijelazu začuo je neobičan zvuk, ali taj zvuk nalazio se u slušalicama. Iako beznačajna sitnica, bila je dovoljna da ga omete i da on krivo stane, točno između željezničkih šina. Stopalo mu je zaglavilo, nije ga mogao izvaditi ni najvećom silom. Prvo čega se dosjetio bio je mobitel. Pokušao je nazvati najbliže prijatelje, ali nije bilo mreže. Zvao je policiju, vatrogasce, ali ništa. Vrištao je i dozivao…na putu nije bilo nikoga. Prve kuće udaljene su stotinama metara.
„Dalje pretpostavljaš?“ pitao me. Rekao sam da pretpostavljam. Naišao je vlak, vlakovođa je mislio da čovjek pored pruge ne vidi pa je signalizirao, nije kočio. On se od pruge udaljio koliko je mogao, zažmirio i pomislio da će mu srce stati. Težak metalni kotač presjekao mu je stopalo.
Tog je dana, baš u to vrijeme, došlo do kvara na mreži. Cijela država je bila u blokadi. Pitao sam ga je li tužio kompaniju zbog stopala? Kaže da nije, ali da su mu poslali novi Huaveji i dali 1000 SMSov, 500 besplatnih minuta i 50 GB prometa. Još izvadi mobitel i pokaže mi kakvu dobru kameru ima. „Gle, zumiraš tu na 50 posto i vidiš one kuće udaljene par sto metara. Vidiš i kroz prozor kako ljudi unutra sjede na wcu.“
radio gornji grad 
