Teško je svanulo ovog jutra. Navukli se neki tamni oblaci, a mi se navikli na mrak. Varošica liči na pogreb, sivo je i svi hodaju ulicama u crnom. Po ovakvom jutru svašta mi se vrzma u mislima. Ono pitanje od milion dolara, da li smo sami u svemiru? Da ili ne. Čitala sam da su oba odgovora podjednako zastrašujuća. Pri mogućem susretu sa razvijenom vanzemaljskom inteligencijom čovek ograničen čulima, svojim znanjima i sopstvenom predstavom života, ne dobija odgovore već je pred njim nedokučivo i neobjašnjivo. Kad su jutra siva i hladna kao ovo, otvorim geografsku kartu i gledam gde ću da otputujem. I nije važno ni kad, ni od kojih para, sve to dođe na svoje, važno je da imam čemu da se radujem.

Pijem jutarnju kafu uvek sama. Moja baba je svako jutro pila prvu kafu sa komšinicama. Razgovarale bi i tako terale od sebe probleme nagomilane prethodnog dana. Jedna od njih im je bila preteča današnjeg lajf kouča. Okretale bi šolje, a ova im pozitivnom psihologijom govorila kako ih čeka nešto lepo. Volela sam da prisluškujem i čudim se što u šolji vide uspeh, pare, obavezno put… a čula sam i za grizlicu. Nekad bi me zatekli, pa bi me kažnjavali zatvaranjem u sobu za poslugu. Šalim se, odakle nama soba za poslugu?! Oteraju me u podrum, ili ispred vrata, ili u materinu, zavisi od godišnjeg doba.

Naš divni narod je, nekada davno, čir na želucu nazivao grizlica. Naši stari su umeli bolje da nazovu i prepoznaju psihosomatske bolesti od većine današnjih doktora. Grizlica znači da grizeš samog sebe. Znam da se u današnje vreme svi sekiraju, ali kad pređeš granicu oštećuješ sopstveno telo. Znali su to stari. Svima nama treba neko ko će se u zimskim danima života, kroz vetar i mećavu, u jezivo belu noć bez glasa i daha, kad studen ujeda i tlo se ugiba pod nogama, povremeno osvrnuti na nas i pitati: Ideš li, rode?

Moja keruša Pečur u svakoj šetnji rastera sve lokalne mačke u okolini, sa uličnim psima se takođe ne druži. Pruža šapu, ali ipak zareži za svaki slučaj, kopa rupe po dvorištu i tu ostavlja za crne dane. Komšija Jozef joj ide na živce. Znači moj pas je tako ja. Ko je ušao u drugu polovinu života, nema više vremena da čeka neku bitnu spoljnu promenu, ona se neće desiti, a ako se desi, biće promena na gore. Jedini prostor koji ima za promenu je onaj unutrašnji.

Ko nema pametnija posla, nek ne izlazi napolje. Ni sunce nije. Čeka i ono da prođe ovaj sivi dan.

P. S. Što si stariji, sve manje mesta na leđima možeš da počešeš. Pa vi ostarite sami.