Nemoguće pisati o piscima… bar meni. Ili će izgledati kao prikaz školske lektire, ili kao književna kritika ili kao lista nabrajanja objavljenih i prevedenih dela i spisak nagrada. Mada mislim da ne postoji veća nagrada nego što je to broj čitalaca.
Zato bih ipak samo zapisao nešto običnije o Davidu Albahariju. Nešto sasvim lično.
Davidova energija, je posebna energija tihih ljudi. I strpljenje. Osamdese tih smo se zadesili na zajedničkim putovanjima po srpskim provincijskim bibliotekama, susreti sa (uglavnom njegovim) i ponekim čitaocem novina u kojima sam tada radio. U beskrajnim nizovima sastavljenim od šiparičko – rado vas čitam – šta ste hteli postignete -da li redovno duvate travu pa do krajnje ozbiljnih teoretskih problema, David je strpljivo i odgovarao do detalja, iako je bio poprilično iscrpljen putem… kvaka je bila u tome što je zaista loše, dramatično loše, podnosio svaku vrstu prevoza, ali je savesno radio svoj deo omiljenog pisca u gostima , onako izmučen serpentinama i rupama na putevima ostalim od oranja Kraljevića Marka…
Davidova radoznalost. Fascinantna. I spremnost da se ulazi u svaku temu, lucidno,brzomisleće,precizno, sa jasnim i jasno obrazloženim pristupom.
Davidovo poznavanje medija. Suštinsko.
Davidova urednost u komunikaciji, kako usmenoj tako i pisanoj. Nepostojanje upadanja u rečenicu, neprikladnog prekidanja sagovornika ili neodgovaranja na pismo ili email.
Davidova usredsređenost na svet koji ga interesuje.
Davidovo civilizovana, uglađena anarhija.
Ulaz u Zemun, Karađorđev trg i dalje, ulica 22. oktobra. Bili smo komšije i imali smo zajedničke (neke već davno počivaše) drugare i prijatelje,. Ta ulica je bila puna talentovanih ljudi svih fela …Raša Livada, Žika Jelić, Vlada Marković, Dušan Petričić, Petar Zec, Saša Lokner, Momčilo Bajagić, Ilija Paunović…name it.
Nisam pristalica menjanja imena ulica, ali ako baš nekad u neizvesnoj srpskoj budućnosti, dođe do toga, voleo bih da se,uprkos svim nabrojanim talentima, nazove po Davidu… i da se otvori mala poslastičarnica koja bi prodavala velike šampite i u nekoj skoroj, ali opet neizvesnoj budućnosti, legalizovanu travu.
Poslednji put smo se videli pre tri meseca. Bolest je bila razarajuća ,ali su ostrva lucidnosti izbijala istom vulkanskom snagom.
I vraćam se na energiju, koja je tiha i sigurno ne nestaje.
Zemun danas tuguje. Planeta Zemun.