Često se igramo. Igre usamljeničkih detinjstava zajednički su nam imenitelj. Otvaramo prvu knjigu koju dohvatimo sa polica i pročitamo prvu rečenicu gde nam se pogled zaustavi. Onda onaj drugi nastavlja priču. Jednom se tako desilo da smo zalutali u neki jezik samo nama znan. Kad smo u društvu, samo se pogledamo na tom jeziku i sve je jasno.

“Znaš onu reč?”

“Znam”, kažem ja, “a znaš ti onu reč?”

“Znam”.

“A znaš li koliko je sati sada u našem jeziku?”

“Vakat je”.

I tako vreme za igru počinje. Šetamo jezikom, klizimo kao po glatkom sveže očišćenom parketu klkeri. A stari ormar od orahovine otvorio krila i pustio nas u mirise detinjstva. U suve listove oraha koji spavaju pod lepo složenom odećom. Sušene dunje sa niske u prozoru koji se zatvara kukicom i kroz koji se vidi kako nas dvoje ruku pod ruku šetamo kroz priču koju smo izmislili. Pernicu sa stola, rokovnik, mašinu za kucanje, ulje na platnu koje bljuje vatru da nas ugreje i vale mora što nas zapljuskuje po nogama dok ležimo u pesku.Još vlažnu mrežu ribara i miris duvana iz njegove lule. Sve to u samo jednom udisaju kad otvorimo knjigu i počnemo našu priču.