6. XI 2014.

Za divno čudo, kada je telefon zazvonio u 05.05, bio sam spreman. Ustao sam još oko tri, posle samo dva sata spavanja, ne bih li se na miru okupao, obrijao, osušio kosu i spakovao sve što treba. Zove privatni prevoznik, i kaže da su na Karaburmi, te da se za deset minuta nacrtam preko puta moje zgrade. Još uvek nije svanulo; stojim na ulici, sa torbetinom prepunom knjiga, i kesom koječega pride.

Očekujem kombi, kad ono – parkira se putnički automobil, doduše nešto širi; na prednjem sedištu D. Gojkov, urednik BKG-a. Predusretljivi vozač pomaže mi da smestim stvari u gepek, i najzad krenusmo. Idemo za Zagreb, na I konferenciju kulturne mreže jugoistočne Evrope; ovaj naš prostor, tako brutalno rasturen pre neke dve decenije, zbog tuđih interesa i naše gluposti, pokušava ponovo da se spoji – na kulturnom planu, barem.

Nešto kasnije, ulazi još dvoje putnika, kojih se jedva sećam, iz prostog razloga što sam – maltene odmah po prelasku granice – zaspao, i u tom stanju proveo sve do dolaska na naše odredište. Samo bih na ona dva-tri odmorišta na benzinskim pumpama izlazio iz kola, gunđajući, da malo protegnem noge i zapalim cigaretu, kad su me već probudili.

Gojkov tvrdi da je to posledica, u poređenju s našim, neobično dobro uređenih cesta (što je, navodno, bio jedan od uslova za prijem Hrvatske u EU). I zaista – glatke su poput stakla, kola prosto klize. Više se istumbam u gradskom prevozu onih nekoliko stanica od kuće u Ulici 29. novembra do Karaburme, no što sam za ta četiri-četiri i po sata vožnje autoputem do Zagreba.

U svakom slučaju, ne pamtim kad sam se lepše odmorio u toku puta – bolje nego i u kušet kolima na mnogo dužim relacijama.

Budim se naposletku u nekom predgrađu glavnog grada Hrvatske; približavamo se polako centru, a ja ambijent prepoznajem više sa TV-ekrana i filmova nego iz sećanja – poslednji put sam tu boravio sa svojih petnaestak godina, i to kod brata u Novom Zagrebu.

(Bolje se sećam, još iz ranog detinjstva, zgrade u kojoj je živela dedina porodica, u Bužanovoj ulici, njihovog stana i prostranog dvorišta sa ogromnim hrastom – čini mi se da bih odmah sve to prepoznao. U stvari, jedno od mojih najranijih sećanje ide ovako – dolazim sa mojima u Bužanovu sa kolodvora, a baba Petra na prozoru, gleda nas i plače… kad posle nekog vremena krećemo kući za Beograd, baka nas ispraća s istog prozora, i opet plače – ovaj put od tuge što odlazimo, pretpostavljam. A ja, znatiželjan k’o svako dete, u čudu pitam majku, „Mama, zašto baka plače i kad dolazimo i kad se vraćamo?“ Ne sećam se šta mi je majka odgovorila, i da li je uopšte. Imao sam nepune tri godine kad je baba Petra umrla, pa je to nesumnjivo jedno od mojih prvih i najbazičnijih sećanja.)

Prolazimo uskim zagrebačkim ulicama, sa očuvanim starim zgradama, i ja – već sasvim probuđen – posmatram okolo, razmišljajući kako ne bi bilo zgoreg da neka vlast tamo kod nas, koja god, za promenu obrati malo pažnje na stanje zgrada s početka prošlog veka, pa i s kraja pretprošlog – onih iz Karađorđeve ulice, recimo, ili sa Dorćola.1

„Gle, Ulica Andrije Hebranga! Je li to onaj Hebrang?“, upitah Gojkova.

„Ma jok. To mu je unuk“, odgovara ovaj.

Kasnije mi otkri da to, ipak, jeste onaj Hebrang, ali da nije hteo da mi kaže, jer nije bio siguran ko nas vozi.

„Pa što mu dadoše ulicu?“

„Jer je bio borac za neovisnost Hrvatske.“ (!)

Podatak, iznesen Urednikovim monotono neutralnim glasom, kao nesvršenom istoričaru dotad potpuno mi nepoznat. Ali eto, čovek se uči dok je živ.

Zaustavljamo se negde u Kačićevoj ulici, gde je hostel u kojem imamo rezervisanu sobu. Došli smo, u stvari, dan ranije, jer sutra ujutro moramo da dočekamo Marijanu i Nevena iz Sarajeva, pre zvaničnog početka Konferencije, da se Gojkov usaglasi sa njima u vezi sa izlaganjem na plenarnoj sednici – ma šta to značilo. Izađosmo iz kola, uzesmo stvari iz prtljažnika, pa kroz dvorište u kojem se naše buduće boravište nalazi – Gojkov kaže da je njegov vlasnik kupio čitavu tu zgradu u ruiniranom stanju, renovirao je i tako uleteo u unosan biznis. Kad završismo formalnosti na recepciji, uspentrasmo se, onako natovareni, na drugi sprat. Naša soba je mala, uska, sa dva kreveta; deluje mi baš skučeno, ali opet mnogo bolje od jedne mnogo prostranije kraj koje prođosmo – sa desetak kreveta, čak. Raspakovasmo se i vratismo u prizemlje, u prostoriju za pušenje.

Sedimo, kafenišemo i duvanimo punom parom, usput komentarišući koja poruka se krije iza grafita koji videsmo na zgradi na drugoj strani ulice: „Ja nisam dobar otac“! (Moje objašnjenje – trenutak kajanja u nastupu iskrenosti; njegova verzija deluje mnogo logičnije – da tu negde živi žena koja gaji autorovo dete.) Svakakve grafite videh po rodnome gradu, ali ovakav – još ne.

Još na nekoj benzinskoj pumpi usput, Gojkov posumnja da je zaboravio da ponese duvan i mašinu za motanje – što se u hostelskoj sobi i potvrdilo. Ostala mu, kaže, u kupatilu na veš mašini, dok se brijao pred polazak; tako sam bio prinuđen – kao tehnički urednik (dakle onaj koji prti tehniku) – da do kraja boravka u Zagrebu sem sebi, i njemu neprekidno motam cigarete. Druga moja dužnost, ali zadata od strane Urednikove žene – bila je da kontrolišem da ovaj pije dva gemišta dnevno, te da joj, po povratku, podnesem detaljan izveštaj. Taj zadatak sam isto tako revnosno obavljao, svaki dan ga redovno podsećajući da mora, makar na silu, da ispije i ta dva gemišta… pored svega ostalog.

Inače, na putu sam sasvim nenadano, i avanzovao – od, ničim iniciranog s moje strane, imenovanja za urednika za poeziju BKG-a, preko postavljanja za operativnog (daklem, onog koji ide za glavnim i odgovornim i pere njegove brljotine) i već pomenutog tehničkog urednika, do toga da me je sada svima predstavljao kao svog – sekretara:

„Ovo je moj sekretar! A zbog čega baš on? Iz prostog razloga što ne zna ni da uključi kompjuter; a miša udara ko blesav… Ali zato ima svog sekretara, koji ima svog, a taj opet svog itd. – u sukcesivnom nizu.“

„Tako da se kola lome na onom najnižem“, nadovezivao bih se ja, „na dnu te hijerarhije… Što će reći da taj obavlja sav posao.“

U jednom trenutku, tog prvog jutra, uz kafu i cigarete, oslonjen na svoj štap, važno izjavi: „Hoću izveštaj!“

„Kakav sad izveštaj, bog te?“

„Putopis, za sledeći broj ‘Glasnika‘!“

„Da li si ti normalan? Pa ja u životu nisam pisao putopis; niti znam kako se to radi“, grozim se ja.

„Samo piši ono što vidiš, i šta ti se dešava… Evo, pogledaj!“

I zaista, u tom trenutku na vrata hostela upadaju dve mlade Kineskinje natovarene ruksacima, u pratnji tri bela momka… raspravljajući, svađajući se, tačnije rečeno – na španskom.

„Ne vide ti ni izveštaja, ni putopisa… Od te ljubavi ništa, brajko moj!“, mislim se nešto.

Potom mi skreće pažnju na neka starinska, glomazna metalna vrata u dvorištu:

„U ovom delu grada poštari imaju ključ od svake zgrade, i sami ih otvaraju.“

„Neverovatno!“

U neka doba, stiže SMS od Marijana Grakalića, novinara i pisca, da još nije u mogućnosti da nas pokupi; razlog – nešto u vezi sa vađenjem fleka od sinoć, kako sam razumeo, te da će nam se kasnije javiti.

Usled nenadanog viška slobodnog vremena, Gojkov odlučuje da me malo provede kroz grad. Idemo prema Trgu bana Jelačića, nekadašnjem Trgu Republike; ulice mi deluju neobično – uske, i još posred njih prolaze tramvaji, plavi. Tamo, u prizemlju nekog ogromnog tržnog centra, menjamo evre za kune – kurs mi potpuno nerazumljiv.

Gojkov mi, tu negde usput, pokazuje legendarne „Zvečku“ i „Kavkaz“, jedno pored drugog, koje znam samo po čuvenju – sa ploča, iz pesama „Azre“ i „Parnog valjka“. Kažem mu da tu treba obavezno da svratimo, čim stignemo.

„Ah, nije to više to, poodavno. Veruj mi na reč“, skoro tužno će. To me istog momenta podseti na usud većine kultnih beogradskih lokala.

Potom odosmo do Cvetnog trga; pokazuje mi veliku pravoslavnu crkvu, koju čak ni Pavelić nije dirao, da svet vidi kako je novi režim civilizovan i tolerantan, pretpostavljam. Kad sedosmo na jednu klupu, Gojkov mi objasni da je doskora taj trg zaista bio sav u cveću, otuda i naziv, a sad su tezge s njim tek po rubovima. Tu su luksuzni restorani, s prostranim baštama; upozorava me da ni slučajno ne sednem negde tamo – kafa i sok bi mi tu isterali i poslednju kunu iz džepa.2

Krenusmo onda do gradske tržnice; prvi i najjači utisak bio mi je da je neobično, gotovo za nevericu čista, gde su tezge sređene s nekom germanskom preciznošću, biće. Na vrhu stepeništa je bronzani kip „kumice“, koji predstavlja seljanku-prodavačicu, zaštitni znak pijace.

Već je počelo da se smrkava; uspinjemo se ka Kaptolu. Na širokoj zaravni dominira monumentalna neogotička građevina – Katedrala. Sasvim mi je shvatljiva, ali mi nikad nije bila bliska, potreba zvanične crkve, bilo koje, da u slavu Boga gradi hramove takvih razmera; ali ovaj čak i mene fascinira. Pre će biti da su takve građevine podizane u slavu čoveka.

Dok joj se polako približavamo, put nam preprečuje prosjak u kolicima, sa nekim patrljcima od nogu.

„Udijelite nešto, Božji ljudi…“

„Nemoj da tražiš od nas… mi smo Srbi!“, nabusito će Gojkov, inače i sam ne-Srbin.

„Pa što onda?!“

Ulazimo u prostranu unutrašnjost katedrale, i smeštamo se u klupe; Gojkov, ubeđeni ateista, navodno, sedi spuštene glave i sklopljenih očiju; pošto ih otvori, ćušnu me nogom, jer sam svoju spontano spustio na prag u podnožju ograde ispred klupe.

„To je za klečanje“, prekorno će.

„Ups, pardon!“

Pre izlaska iz crkve, ne krsti se, već stoji pognute glave kao da se oprašta od golemog raspeća.

Napolju, prilazi onom božjaku u kolicima i daje mu svu silu sitnine koju istrese iz novčanika i džepova.

„Pazi, imaš ovde i dinara“, kao da se pravda.

„Nema veze“, prostodušno će ovaj uz širok osmeh.

„I pokrij noge, da ne nazebeš. Vidiš da je zahladnelo“, dodaje brižno, i pravi pokret rukom kao da će on to da uradi.

Dok se spuštamo nizbrdo, stiže i poruka od Marijana. Srešćemo se u 18 sati, na Trgu, „kod sata“.

„A sad, nešto specijalno! Imaćeš čast da probaš najbolji kapućino na svetu“, kaže mi Urednik. A čovek koji je živeo i radio u Njujorku, Londonu, Parizu itd. sigurno se razume u te stvari.

Vodi me u čuveni „Potepuh“, lokal u neposrednoj blizini legendarnog „Kerempuha“.

„Zašto baš „Potepuh?“, pitam.

„Kako zašto? Pa, jer je pored Kerempuha.“

Sedamo unutra i naručujemo. Ambijent starinski, skoro sve je od drveta. Da li mi se to samo čini, ili se zaista oseća neka posebna atmosfera u vazduhu? Jedno od mogućih objašnjenja je to što je na zidu u drugom, širem delu kafane freska – naslikani svi velikani hrvatske književnosti. Sramota me je da priznam, ali prepoznajem jedino Krležinu facu, razvučenu u širok osmeh; Gojkov tvrdi da zna za svakog ponaosob, ko je ko. Kaže da utorkom naveče Marijan Grakalić tu održava pesničke večeri; razmišljam kako bi zaista bilo zanimljivo tome prisustvovati.

I znate šta, kapućino im je zbilja vanserijski. Ne znam da li je baš najbolji na svetu, ali stvarno ima neki poseban šmek. Čak ni samom Uredniku nije poznata tajna njegovog recepta.

Kad sad nešto razmislim, ceo taj naš izlet u Zagreb prošao bi, verovatno, mirno i bezbolno – onako, sasvim turistički, da u celoj priči nije bilo tog Grakalića.

Već je deset do šest; izlazimo iz „Potepuha“, i krećemo na dogovoreno mesto. Još izdaleka primećujem visoku priliku sredovečnog, prosedog muškarca sa naočarima, retke brade, kako se kezi u našem pravcu. Marijan Grakalić. Pozdravljamo se; zaključujem da je nešto stariji od nas, mada se izuzetno dobro drži. Izvinjava se, izrazito zagrebačkim naglaskom, uz objašnjenje da se baš kasno probudio, oporavljajući se od sinoćnjih dešavanja. Pojava mu deluje prisno, simpatično; imam čudan, neobjašnjiv osećaj da mi je odnekud poznat.

Kaže nam da nas prvo vodi u lokal koji drži neki njegov frend; „A taj vam je posebna priča – prošao je cijeli svijet. Uostalom, vidjećete!“

I stvarno smo videli.

Idemo Tkalčićevom ulicom – tu su zgrade niske, starinske, mada, vidi se, očuvane i obnovljene, sa mnoštvom lokala na svakom koraku – bukvalno, kao u etno stilu. Ima u toj ulici nečeg orijentalnog, kako mi se učini. To mi povrdi i sledeća Marijanova izjava:

„Ovo vam je neka mješavina Skadarlije i Knez Mihailove… tu su svuda bile javne kuće.“

Skrećemo u jednu sporednu uličicu, još malo uzbrdo, pa ulazimo u „Melin“ – u prevodu „Mlin“. Ta kafana, džez klub u stvari, kako će se ispostaviti, na specifičan način je uređena – unutrašnjost je uglavnom od drveta, zamračena, dekoracija tipična za bluz i džez klubove; bašta je prostrana, sa drvenim stolovima i klupama… Ali, ubedljivo najinteresantniji je drugi deo lokala, u njegovom produžetku – na otvorenom, ali zasvođen, gde kao stolovi služe stari televizori-lampaši, ili stari školski stolovi, sa sve stolicama. Tu se i smestismo, i naručismo piće; nešto kasnije dođe i Renato, vlasnik.

Momak, dosta mlađi od nas, verovatno u tridesetim, sa nekakvim kačketom nakrivljenim na glavi; prošao pola sveta radeći kao barmen po restoranima i prekookeanskim brodovima, negde usput spontano osetio u sebi dar za dekorisanje kafana, klubova i sličnih prostora, i pronašao se u tome kao u životnom pozivu; na kraju svojih putešestvija završi, kao dekorater, čak na Aljasci. Zaradivši nešto za sve to vreme (nešto više, po svemu sudeći), vrati se u Zagreb, i nastavi da se bavi tim jedinim što voli i u šta se razume (sem džeza, naravno), ali sada – kao svoj gazda. Iznajmi, ili kupi, šta već, dva lokala tu na Starom gradu, sam ih sredi i dekorisa, te napravi čudo od njih; prostor u kojem je sada „Melin“ bio je, kad ga je preuzeo, ruina u raspadanju.

Pričamo o džezu – meni još uvek nedokučivom, za razliku od bluza („Bluz se svira tri akorda za deset hiljada ljudi, džez – deset hiljada akorda za troje ljudi“, veli Renato.) Kako je dosta mlađi, deluje nekako nezrelije i neozbiljnije od nas (premda se, ruku na srce, ni mi ostali ne možemo baš podičiti zrelošću i ozbiljnošću); možda bi bilo tačnije reći da deluje neizgrađenije – što iz nekog razloga izgleda da počinje da iritira Gojkova, mada je naš domaćin daleko od napornog. U svakom slučaju, u nekom svom svetu je – „u svom filmu“, što bi se reklo, sa nekom specifičnom životnom filozofijom, tako da mi prija kao sagovornik – biće baš zbog naših međusobnih razlika.

I opet se ponavlja ono isto kao sa Grakalićem na Trgu, samo mnogo intenzivnije; gledajući ga i slušajući, imam utisak nekog već viđenog – iako sam svestan da nema baš nikakve racionalne osnove za to. Likom me pomalo podseća na jednog mog pokojnog ortaka, mada ne toliko i ponašanjem – ono mi vuče na nekog drugog, ali nikako da se setim na koga. Takav osećaj će mi se ponoviti još nekoliko puta za to kratko vreme što ću ga provesti u Zagrebu.

Renato se potom gubi negde, uz opasku da se ubrzo vraća. I zaista, eto ga nazad za nekih pola sata; na njihovu inicijativu, menjamo lokal, idemo dalje. Vode nas u „Cinkuš“.

Počinju da nam, u onom mraku koji se već uveliko spustio, pokazuju lokalne znamenitosti, kojih ima na pretek. Pomrčina jeste, ali je ipak dovoljno vidno za orijentaciju; rasveta na starim prizemnim kućama usput je, naime, na moje neizmerno iznenađenje – plinska, kakva je verovatno bila još u 19. veku.

Kuća priljubljena uz „Melin“, iza koje odmah počinje strmo stepenište, prava je ruina – kao da je na njega pala bomba; ponegde se drže samo spoljni zidovi. Njih dvojica naglas prave planove šta bi tu mogli da urade, ako je uzmu u zakup, i u koje svrhe bi mogla da posluži. Spustismo se uskim stepeništem iza nje, za koje nam Grakalić reče da je nekad bilo neformalna granica između dva dela Starog grada, na kojem su se odvijale prave ulične bitke. Usput poduvasmo jedan džoint što ga je Renato smotao, nas trojica; Urednik s indignacijom odbija tako nešto, on je „u drugom filmu“.

Prolazimo pored crkve Svetog Marka, pa pokraj Sabora, na čijim vratima stražari policajac. Još malo dalje, u Mletačkoj ulici (nazvanoj tako po venecijanskim trgovcima koji su tu obitavali), već nešto jače osvetljenoj, čini mi se, i stižemo do „Cinkuša“.

Ta bar-kafana, šta li je već, mnogo je manja od „Melina“, sa svega nekoliko stolova na ulici i isto toliko unutra, ali nas još sa vrata dočekuje tamburaška muzika. Smeštamo se za šank u prednjem delu kafane; u prostoriji sa strane, tamburaši udaraju po Zvonku Bogdanu i vojvođanskim pesmama („U tem Somboru“ i dr.) i Đoletu Balaševiću, ali ne zbog nas, već za neko lokalno društvo koje derneči za niskim stolovima, smešteno u udobne fotelje. Vidim dignute čaše i flaše sa vinom i pivom, lica su već crvena od pića, ali raspoložena i neagresivna; neke žene i devojke igraju. Prosto je neverovatno da u tako malom prostoru stane toliko ljudi i još da, povrh svega, to ne deluje skučeno i prenatrpano.

U jednom trenutku Gojkov prilazi toj grupi dama, ‘ladno dodaje jednoj svoj štap, i ne pogledavši je, a s njenom drugaricom počinje da pleše. Glasno sam se nasmejao – ova prva ostala da stoji zblenute face, s onim štapom okačenim o ruku, dok joj se ovo dvoje vrte ispred nosa… ali nekoliko trenutaka tek. Odmah ulete Grakalić – stari šmeker, očigledno, da izgladi stvar. Hvata je oko struka, i oni počinju da igraju… sa sve štapom.

Muzika prestaje, tamburaši odlažu instrumente, pauza. Grakalić i Renato nas predstavljaju jednom od njih, i prisutnim gostima; ispostavlja se da je taj, sem što je šef orkestra, i vlasnik lokala – ludačka kombinacija. Za šankom je i Neven, zagrebački pesnik (ili pisac), druželjubiv momak dinarskog tipa, tamnog tena, kratko ošišan, i sa brkovima. I sa njim opet ista priča – žvaćemo i zezamo se kao da se znamo sto godina.

Naši domaćini nas vode dalje. Idemo – „Pod stare krovove“! (Na toj stvarno kratkoj relaciji između dve birtije, videsmo još štošta – u dvorištu neke prastare, ali sasvim očuvane kuće, stoji džinovski drveni bunar, iz 18. ili čak 17. veka, ako sam dobro razumeo.) Čim smo ušli, bi mi jasno da je to nešto posebno. Marijan mi kaže da se radi o najstarijoj taverni u Zagrebu – svojevrsnom ekvivalentu beogradskog „?“. I stvarno – arhaičan ambijent, niske tavanice, sve je od drveta, i sve odiše atmosferom nekih davnih vremena; s tim što je lokal mnogo širi od svog beogradskog pandana.

Da, i ovo – još te prve večeri sam se – tu „Pod starim krovovima“ – konačno uverio u zaista nepremostive kulturološke razlike između te dve naše sredine: dok su u „Cinkušu“ odzvanjali zvuci vojvođanskih tamburaša, ovde nas – za promenu – već sa vrata dočekuje, s ogromnog kasetofona postavljenog na šanku glas Bore Čorbe. I to ne jedna pesma, već čitav set „Čorbinih“ pesama.

I tu se odmah montirasmo za pomenuti šank; predstaviše nas nekim devojkama za stolovima sa strane. Jedna, vidi se – već vidno nacvrcana, stoji kraj mene dugo mi drmusajući ruku i gledajući me pravo u oči, kao da očekuje nešto; a ja se samo zbunjeno smeškam… dok ona na koncu ne reče, pomalo razočarano, „E, baš se lepo izupoznavasmo.“

Za šankom raspravljaju neka dvojica – jedan pijan, drugi naduvan; i taj dijalog prevazilazi sve što su Jonesko i Beket ikad napisali. Ne čuh nešto slično tome ne pamtim otkad, i taj njihov razgovor smesta me, brzinom svetlosti, baca natrag u mladost.

„Joj, što sad nemam diktafon!“, žalim se Grakaliću. „Ovako nešto ljudski um ne može kasnije reprodukovati.“

Prošla je već ponoć, a neka dama što sedi kraj Marijana i cevči već ko zna koji po redu konjak, reče u jednom trenutku, zamagljena pogleda i klateći se na barskoj stolici:

„Jebote, ustajem rano ujutro, a već sam mrtva… Osećam se k’o Bukovski.“

„Ko, jel’ ko ovaj?“, pita je Grakalić vadeći iz džepa moju novu knjigu „Prokletstvo Bukovskog“, sa portretom istog, koju mu dadoh još u „Melinu“.

Ova samo zinu od čuda, a on nastavi:

„Sve što te zanima na tu temu, slobodno pitaj mog prijatelja. On je ovo napisao!“, i naravno – upoznaje me i sa njom.

I opet – dugotrajno rukovanje i značajno fiksiranje u oči – ista scena kao po ulasku.

„Nema šta, stvarno sam omatorio. Nisam više ni za šta“, pomislih, i prepustih stvar Marijanu.

Nešto slično mi se za jedno veče ne dogodi dobrih petnaest godina, ako ne i više. Sve to me neodoljivo podseti na boemski život u Beogradu osamdesetih.

„Sve vam je super ovde, stvarno, samo ima jedna stvar…“, žalim se kao kasnije Marijanu. „Ženske vam, bre, cirkaju k’o nenormalne!“

„Bogu hvala! Koja bi, inače, pošla s nama?“

Inače, nas dvojica smo odmah u startu, bacili karte na šank. Prividno ničim potaknut, u jednom momentu mi se prosto ote:

„Slušaj, bre, Grakaliću! ‘Ajde da se ne foliramo više. Samo Srbi imaju takva prezimena – Grakalić: ti, dakle, grakćeš, gačeš, šta već… k’o gavran! Vi ste, bre, Hrvati – pokatoličeni Srbi!“

„Ne, greška! Srbi su samo podivljalo, pogranično hrvatsko pleme“, izbaci ovaj k’o iz topa.

I prasnusmo u grohotan smeh, odnosno smijeh (k’o ona dva matorca s balkona u „Mapet šou“); spontano se složismo da te dve izjave, ma koliko prividno izgledale protivurečne, u stvari uopšte nisu u koliziji.

Tempo „Pod starim krovovima“ ne posustaje – priči i zezanju nikad kraja, a već je skoro dva. Gojkov i ja se ipak opraštamo od ostalih i odlazimo – ujutro treba poraniti (barem za moje pojmove) da dočekamo Marijanu i Nevena iz Sarajeva; naši neumorni domaćini nastavljaju dalje…

Idemo peške do hostela; spuštamo se kaldrmisanom ulicom, iz koje izbija diskretno osvetljenje; naime, po samoj cesti načičkane su u dva paralelna reda neke lampice, što čitavoj okolini – u toj noćnoj tmini – daje gotovo nadrealni ugođaj. Zasluga je to aktuelnog gradonačelnika – trenutno na odmoru o državnom trošku u „Remetincu“.

„Koja glupost, i koji nepotreban trošak! Gledaj, šta mu je samo ovo trebalo… ?“, gunđa nezadovoljno Urednik – kao da ga to, iz nekog razloga, i lično pogađa.

Usput mi obraća pažnju na park u kojem se Branko Miljković, navodno, obesio.

„Neverovatno! Mislio sam da je to negde na teškoj periferiji, a ono – ovde!“, kažem.

„Pokazaću ti sutra i njegovo drvo… To je sa druge strane.“

Gojkov kaže da poznaje Zagreb, ali ipak – ne neki čudesan način – kao da se vrtimo u krug. U svakom slučaju – zasigurno ne idemo baš najkraćom trasom, tako da se naš povratak ponešto odužio.

No, u neka doba, eto nas u hostelu. U sobi dolazim do zaključka da nije samo moj Urednik zaboravan – nisam poneo punječ za elektronsku cigaretu, koja se, u međuvremenu, ispraznila. Tu, naravno, nije dozvoljeno pušenje onih klasičnih.

Polegasmo svako u svoj krevet, uz ugašeno svetlo, i Gojkov samo reče, „Laku noć“. Ali, meni se, naravno, još ne spava – ovo je moje doba, tada sam najbudniji, i tek bih mogao da startujem.

„Uredniče, ajd’ da pričamo još malo!“, elaborirao bih ja utiske od prethodnog dana.

„Spavaj tu, vampiru jedan. Videću te ujutru.“

Prigušeno se kikoćem – ovo mi već deluje maltene kao pretnja. Jer, koliko god da mi je teško noću da zaspim, još teže me je probuditi ujutru…

7. XI 2014.

… što se, naravno, i ovaj put obistinilo.

U nekoliko navrata sam, kroz san, čuo Urednikov glas kako me obaveštava o tačnom vremenu, na šta – ili ne bih uopšte reagovao, ili bih tek promrmljao nešto kao, „Aha, sa’ ću…“.

Ali, u neka doba, tek ovlaš bačen pogled na mobilni natera me da poskočim… Prošlo je devet, a glavni program nam počinje već u deset – toliko sam i ja zapamtio.

„Pa što me ne probudi, čoveče?“

Gojkov se uzvrpoljio, nervozan. Neven i Marijana trebalo je da se pojave još u pola sedam iz Sarajeva, a on je budan već od pet i petnaest.

„Spavaš li ti ikad, ikako?“, pitam, čisto retorički.

Tvrdi da hrčem, i to nehumano, pa siđe u prizemlje, u prostoriju za pušenje; ja se još neko vreme vrtim okolo, pokušavajući da dođem sebi.

Uto se otvaraju vrata i pojavljuje se momak od nekih tridesetak godina.

„Izvinte, jestel’ Vi Varićak?“, pita, tipično bosanskim naglaskom. Neven Mehinagić, iz sarajevske podružnice Balkanskog književnog društva. Pridružujemo se Gojkovu, stiže i Marijana – Nevenova devojka.

Putovali su, iz Sarajeva dovde, skoro dvanaest sati – zbog kvara i zastoja, čega već… pre bi verovatno stigli iz Londona, neko reče. On je simpatičan momak, sa Hare Krišna frizurom i onim repićem, što meni deluje pomalo neobično u kombinaciji s njegovim izrazito sarajevskim govorom; ona je dosta mlađa od njega, nekih dvadesetak godina, lepuškasta i prijatna. Oboje su neposredni i komunikativni, tako da se vrlo brzo uspostavio prisan dijalog.

Inače, njih dvojica se „poznaju“ već desetak godina… preko Interneta, hoću reći. U prevodu – već tako dugo su u skoro svakodnevnom kontaktu i uspešnoj saradnji na projektu Balkanskog književnog glasnika, a ovo je prvi put da su se lično sreli… Da, da, taj 21. vek.

Njih troje uz kafu usaglašavaju detalje oko prezentacije upravo tog zajedničkog projekta na onoj Plenarnoj sednici (koja tek što nije počela), dok ja mudro ćutim. Kako mi je većina stvari iz njihovog razgovora – onih tehničkih, pogotovo, potpuna nepoznanica, zaključujem da je najpametnije da se ne mešam i ne zbunjujem ih.

Kada završiše s tom pričom, ono malo vremena što je preostalo do polaska utrošismo na neformalan razgovor. Neven i ja odmah, sasvim otvoreno, razmenjujemo iskustva iz svojih sredina.

„Crkva ima izvesnog uticaja i kod nas“, kažem u jednom trenutku. „Na svu sreću, ne preteranog… Ali zato je većina njenih zvaničnih predstavnika, i deo vernika, ili „vernika“, maltene fundamentalistički nastrojena. Što će reći – priznaju samo jednu crkvu za zvaničnu, i to u njenoj nacionalnoj varijanti. Plus su ovi prvi i osioni – navikli na snishodljivo ophođenje svih ostalih prema njima… A kako je dole kod vas?“

„Isto kao to što si mi ispričao“, odgovara Neven, „samo na treći stepen. Jer tamo kod nas ima tri konfesije, i svaka je potpuno rigidna; tako da ako nisi ni u jednoj od tih priča, ne pripadaš u stvari nigde – svi te odbacuju. Šta misliš, kako mene gledaju tamo kao Hare Krišnu? Ja sam stoga i krenuo u Hare Krišnu jer bukvalno nisam imao s kim da komuniciram u toj nekoj svojoj duhovnoj potrazi. Tek kod njih sam sreo nekog s kim mogu da pričam, uopšte…“

Priči nikad kraja, ali vreme je da se krene. Gojkov i ja se uz to i pakujemo, što meni nije baš najjasnije – kuda ćemo sa svim tim stvarima, i gde ćemo se smestiti, uopšte. Ali, u krajnjoj liniji, imam brata od strica u Zagrebu, pa ću videti s njim, govorim sebi.

Uzimamo taksi, i idemo u Masarikovu ulicu, gde su dešavanja kojima ćemo prisustvovati.

„Taman na vreme“, kaže Gojkov, što nisam baš razumeo, jer znam da je sve odavno već počelo.

Vožnja traje sasvim kratko – da ja nisam tako natovaren knjižurinama, mogli smo i peške. Parkiramo se kod broja 13. Tu ispred me dočekuje brat Vojislav; čekao me je unutra još od deset sati, pa izašao malo da protegne noge. Penjemo se na prvi sprat, gde se nalazi Slovenski – u prevodu Slovenački – dom, u kojem se sednica održava.

Gojkov i naši sarajevski prijatelji odlaze u salu za konferencije, a ja sa Vojom u bar sa strane – da koliko-toliko popričamo. Posedesmo svega nekih petnaestak minuta, uz dogovor da se čujemo čim se pojavi prva rupa u našem rasporedu… I to je bilo sve vreme koje provedosmo zajedno za mog boravka tamo.

Po njegovom odlasku, brže-bolje uleteh i ja u salu. I k’o što reče Urednik mi, „baš na vreme“ – ubrzo je krenuo segment programa posvećen Balkanskom književnom društvu i projektu Balkanskog književnog glasnika.

Konferenciji, inače, predsedava g. Dragomir Bokan, inicijator i organizator (uz Skupštinu grada Zagreba) čitave te ideje o formiranju kulturne mreže Jugoistočne Evrope, u prevodu – uspostavljanju regionalne saradnje na ovim našim prostorima, a vodi je „naš“ Marijan Grakalić. Što će reći, neko se konačno setio da ovaj naš prostor, tako brutalno rasturen pre neke dve decenije, tuđim interesima i našom glupošću, pokuša ponovo da približi, na kulturnom planu, barem.

Za govornicu izlazi Dušan Gojkov, i predstavlja svoj projekat, odnosno projekat BKG-a o internet saradnji. Posle njega govori Neven Mehinagić, jedva ga isteraše na scenu. Kratko izjavljuje nešto u smislu da neće dugo da davi, u a podtekstu da je mrtav umoran i jedva čeka da vidi krevet. Nastavlja Marijana, kao koordinator BKG projekta (Beograd-Sarajevo); njeno izlaganje je nešto duže, ali zato koncizno i efektno.

Ređaju se govornici – kao predstavnik Radionice sevdaha iz Bihaća izlazi Elmir Rekić, koji, očigledno pogođen nečijim usputnim „vickastim“ dobacivanjem o „seljačkoj muzici“ – na granici suza, kako mi se učini, održa zaista nadahnut govor o veličini sevdalinke kao neprocenjivog dela etno nasleđa. Što potaknut njegovim izlaganjem, a više zbog kivnosti na anononimnog mi šaljivdžiju, nađoh za shodno da mu kasnije, u pauzi, priđem za šankom i pohvalim njegove napore u očuvanju te stvarno predivne muzike, koju, naravno, ne mogu da razumem i ocenim kao stručnjak, ali je jednostavno – osećam.

Na binu se penje, jedva nekako, podnaduo, postariji čovek sa štapom. Čitam u programu – Walter Neugebauer, a govori o značaju roka u kulturi Jugoistočne Evrope, meni bliskoj temi, kao i o delanju hrvatske udruge rok muzičara. I taj mi deluje nekako poznato – već se ozbiljno zabrinuh za svoje duševno zdravlja, usled čitavog niza iznenadnih dežavija u tako kratkom periodu, kad se – na svu sreću – dosetih nekako da ga zbilja znam… i to već duže od tri decenije, još od njegovog uraganskog nastupa u Klubu Filozofskog fakulteta davne 1983. godine, kada je – zajedno sa grupom „Cadilac 69“ – virtuozno na klavijaturama prašio rok standarde… Koncert za nezaborav!

Stjepo Martinović govori o aktuelnom stanju u hrvatskom novinarstvu, kulturi uopšte, sa još jednim govornikom sučeljava stavove o prilikama u savremenom hrvatskom izdavaštvu… Cela ta priča mi deluje nekako poznato – kao da slušam o našem.

Ređaju se govornici, predstavljaju projekti. Ali vrlo brzo, mnogo zanimljivije stvari su se mogle čuti (i videti) na jednoj drugoj sceni Slovenskog doma. Naime, od samog početka je njegova mala terasa, sa svega par stolica, i nešto više mesta za stajanje (ako se prisutni malo stisnu), bila dupke puna. I tu su se stalno smenjivali govornici, i nastupali razni akteri… mesto za pušenje!

Naizmenično dolaze i odlaze mnogi, pa i face od sinoć – pored Gojkova i mene tu je, naravno, i Marijan, pa Neven – pesnik iz „Cinkuša“, samo još Renato fali… U jednom trenutku pojavljuje se i treći Neven u priči – Dužević, pesnik i kantautor. Mršav je to momak, ispijen, sav crn u licu, neurednih kako brade tako i odeće – ukratko, deluje baš neformalno, blago rečeno; ovo je neki težak alkos, čovek i nehotice mora da pomisli. Tek nešto kasnije će se ispostaviti da, kako to već biva, prvi utisak može grdno da prevari.

Prepričava nam, ukratko, svoja iskustva iz devedesetih, sa prisilne mobilizacije (kad su došli i pokupili ga od kuće), pa sve do ranjavanja… Žalim mu se na svoju seriju dežavija, koju imam od sinoć, za nepuna 24 sata, i u kojoj je on poslednji u nizu; teši me, objašnjavajući da to nije ništa neuobičajeno, i da se i njemu redovno dešava na raznoraznim muzičkim i pesničkim festivalima.

Na terasu proviruju Neven i Marijana – javljaju da treba da idu. Moraju da odspavaju barem dva-tri sata do večerašnjih dešavanja. Odlazim do bara i naručujem kafu od mladog momka sa bradom… i tako nekoliko puta. Naime – kako je naručim, tako se vratim na terasu da nastavim započeti razgovor s kime već, dok se ona ne spravi. I, naravno, kad posle izvesnog vremena odem po nju, ta je već u nečijim tuđim rukama. Nekako mi ipak pođe za rukom da je se domognem – tek iz entog pokušaja. Kad sam taj put došao do njega, momak iza bara, Ratko reče da se zove, kida se od smeha, „Ovo je već treća, ako ne i četvrta kava koju ti kuham.“ Ovaj put sam ostao do kraja – dok ne bude gotova i predata mi u ruke, lično.

U četrnaest sati, na opštu radost prisutnih, započinje Gastrozofska radionica u izvedbi Gastro akademije iz Garešnice, a pod vođstvom maestra Zdravka Andrija. Što će reći – krkanluk, iliti ručak… ali, kakav! Mada sam zakleti vegetarijanac (još od bombardovanja Beograda, kao znak protesta), nisam znao šta ću pre – sto raznih vrsta sireva; nekakva pasta – ali posebna, kakvu u životu nisam jeo; pa neko varivo, na nepoznat mi način spravljeno… A specijaliteta od mesa tušta i tma – nisam zagledao, ali se većina njima pozabavila, i to podrobno.

Masa je zbilja šarena i raznolika, a gužva neopisiva. Tu se vrte i neki ambasadori, kojekoga i koječega; Urednik hoće da me upozna s nekima od njih, ali nemam kad – puna su mi usta.

Kasnije, posle ručka i koktela, opet smo na terasi; Gojkov insistira da dam svoju novu knjigu nekom krupajliji, svem crvenom u licu, što je tu s nama.

„E, Uredniče, ne može!“, kategoričan sam. „Jel’ tu spisak?“

„Jeste!“

„Da li je na spisku?“, i čitam redom, poimence. „Nije! Znači – ne može knjiga!“

„Ali, to je maestro Zdravko.“

„Aaa, kuvar!… Što ne kažeš? Ma kakva knjiga, evo mu odma’ tri!“

Više skoro niko i ne prati glavni program, smenjujemo se na bini B – na terasi.

U jednom trenutku, nekim čudom tamo se zatekosmo samo nas troje – Gojkov sedi, ja nam stojećki motam cigarete, a na drugoj stolici je jedna simpatična ženica mladalačkog lika. I ne obraćam pažnju na nju – pričam uglavnom s Urednikom. A ova, kad ču da smo iz Beograda – skoči, zagrli me i izljubi, samo što joj oči ne zasuziše:

„Moji Beograđani!… Nemate pojma kako mi je drago. Ja sam Lili, Albanka, bavim se ovde u Zagrebu fotografijom i slikanjem.“

Bi mi pomalo čudno – toliko ushićenja mojom pojavom od strane jedne Albanke, i to još iz Zagreba, ali kad reče da je rođena Beograđanka (pardon, Zemunka), postade mi jasnije. Iz stare je zemunske trgovačke porodice, a krajem devedeset prve – kad je sve već počelo, prešla je sa svojima u Zagreb, odakle joj je bio i budući muž.

Kako reče da je Albanka, umalo što mi ne izlete, „Ko bi rek’o? Ne ličiš uopšte!“

Naravno, smesta joj kazah šta mi je bilo na pameti (ali da me je u tome sprečila moj urođena dikretnost i kultura), ilustrujući to i jednom istinitom pričom, situacijom u stvari, u kojoj se majka neke naše komšinice iz Slankamena, gde imamo vikendicu, debelo izblamirala, kad ju je drugi naš komšija, inače Slovak, vozio svojim kolima za Beograd. Prolazeći kroz neku Pazovu (ne znam više koju – Staru ili Novu), ona ‘ladno odvali:

„Baš je lepa ova Pazova… samo što ima puno Totova!“, što je inače, ko će ga znati zašto, pogrdan naziv za Slovake.

Na šta ovaj, beo k’o kreč, samo prosikta:

„A, jel’?!… E pa da znate – upravo Vas vozi jedan Tot!!!“

I sve bi još i prošlo nekako, manje-više bezbolno, da ova – fina jedna gospođa, inače, ne bi li se izvukla i zagladila stvar kako-tako, ne reče:

„Ju, pa ne ličite!“

„Ne ličim?!“, tek tad zapeni komšija. „Šta treba – da nosim rog na čelu… pa da ličim na Tota?!“ (Naravoučenije – nikad, ali nikad se ne vadi pošto zabrljaš.)

Kako stigoše do Beograda, Bog sveti zna…

Na šta se slatko ismejasmo, i bi uspostavljen pravi drugarski kontakt… da se više ne prekine. Naime, do samog kraja se skoro uopšte više nije odvajala od nas.

Daje mi svoju vizitku. Čitam:

„Ljiljana Koci – Društvo Albanskih Umjetnika Hrvatske“!

Samo što nisam poskočio od uzbuđenja:

„Jao, kada pokažem to onim našima u Beogradu!“, misleći time na „Naše“3, i sve ostale njima slične.

„Bolje sakrij to kad se vratiš tamo!“, ubacuje se neko ko se u međuvremenu priključio, mislim – baš mali Ratko, moj kafe kuvar.

„Taman posla! Ima da im poturam pod nos svuda. Ma da okačim na rever, ako treba… ali ciljano – samo probranim facama. Pokazivati to onima normalnima – nije interesantno, ali me živo zanima kako će da reaguju oni drugi!“

I sve do samog kraja sam, na sva pitanja o našem – pogotovo mom druženju s Lili, samo kratko odgovarao, „Produbljujemo tradicionalno prijateljstvo srpskog i albanskog naroda.“

Lili nas, sasvim ozbiljno, poziva da četvrtog decembra prisustvujemo izložbi koju Društvo albanskih umjetnika, u Crnogorskom domu, organizuje jednoj hrvatskoj slikarki, inače feministkinji, pod nazivom, „I Bog stvori ženu“!

Mojoj sreći nigde kraja!

„Fantastično!“, glasno sam se nasmejao, pomislivši, „E za ovo će me definitivno razapeti!“, pa nastavih, „Gledaću da obavezno dođem. Samo kad ‘naši’ to čuju – svi tradicionalni srpski prijatelji na okupu! Albanci, u Crnogorskom domu, predstavljaju slikarku Hrvaticu… i to još – feministiknju! Aferim, sokole!“

A onda je počelo:

Pričamo o međusobnim sličnostima i razlikama, svih naših bivših naroda i narodnosti. Posle jednog Lilinog pitanja meni, znam li da albanski istoričari, sasvim ozbiljno, dokazuju da su Srbi, u stvari, nastali od Albanaca, krenula je – sasvim spontano – tu, na terasi Slovenskog doma u Zagrebu, sprdačina i zajebancija na sve naše nacionalizme i šovinizme… sa svim „našima“, i našim i njihovim, u glavnim ulogama.

I tu lavinu više niko ne zaustavi.

„Jesi li ti naš?“, pitam u jednom trenutku mladog Ratka. „Ili si ‘naš’? A da nisi, možda, njihov? Ili, pak, njihov ‘naš’?“

Na kraju se, nekako, ispostavi da je, ipak, naš…

„Slušaj, prijatelju!“, kažem, prividno sasvim ozbiljno, Grakaliću, koji nam se u međuvremenu pridružio. „Samo da te podsetim na svoj predlog od sinoć, iz „Starih krovova“…“

„Ne znam na koji misliš“, ovaj će, dok snenog izraza, kao i obično, ispija svoj gemišt. „Bilo je puno predloga.“

„Da svi mi, zajedničkim snagama, i s tobom kao voditeljem ovakvih događanja, organizujemo Balkanski festival rodoljubive poezije… sa svima ‘našima’, od Triglava do Đevđelije, kao učesnicima.“

Predlog bi smesta, uz salvu smeha, prihvaćan aklamacijom.

Na kraju zaključismo da smo, u stvari, ovde svi naši; te da bi, isto tako, trebalo sastaviti i sve „naše“ – naše „naše“, i njihove „naše“, i da bi se i oni, takođe, sasvim dobro razumeli.

No, imala je ta priča i svoju drugu, tamniju stranu.

„Ja sam apatrid, svuda – ma gde se nalazila…“, kaže Lili, ali bez imalo patetike ili samosažaljenja u glasu. „U Hrvatskoj sam Albanka iz Beograda, u Beogradu Albanka, a na Kosovu sam – Srpkinja… jedino gde sam bila ono što sam zaista, bilo je dok sam živela u Beogradu, do ’92. – znači do svoje dvadeset sedme godine.“

„Svi smo mi apatridi…“, spontano mi izlete. „Izgnanici, tuđini. Bez obzira jesmo li to zvanično, formalno.“

„A odakle si ti, mila?“, upita Lili nekako tužno, učini mi se, Ratku, mladu glumicu – inače našu, Srpkinju – koja nam se baš u tom trenutku pridruži.

„Ja sam pravoslavna, iz Ogulina…“, pomalo zbunjeno će ova.

„Auh, pa tebi je još gore…“

I svu tu priču o svim našim šovinizmima, kao i o raspadu nekadašnje zajedničke države, završi (za sada) upravo Lili, svojim ironičnim zaključkom:

„E, sada smo konačno svi ‘svoji na svome’.“

U međuvremenu, saznajem da nam je – Gojkovu i meni, g. Bokan, glavni organizator svega, obezbedio sobu, dvokrevetnu, u hostelu „Times“, na Savskoj cesti, gde god to bilo. Gojkov zna to mesto, već je boravio tamo sa suprugom – kaže da je smeštaj odličan. Super, jedna briga manje, mislim se; jedino što i dalje moram da vučem sa sobom onu vojničku torbetinu s knjigama.

Uto, vraća se Marijan – samo gvirnu na terasu, i reče mi:

„’Ajde, spremaj se polako… Za nekih petnaest minuta ste ti i Gojkov.“

„Šta? Šta smo mi?“

„Na programu, u sali…“

„Šta ćemo tamo?“

„Promocija tvoje knjige.“ – pa čisto da me podseti, „Bukovski…“, zbrza i udalji se.

Uhvatih se za glavu. Sasvim naplanirano, bez ikakvog prethodnog dogovora – ne znam ni šta da pričam, ni šta da radim, ni u kojem kontekstu, jedino sam saznao gde i kad – a to je tu i odmah.

Lili me teši – ona će iz publike da mi drži fige.

Gojkov na scenu stupa sa čašom belog u ruci; sa sobom povlači, ko će ga znati zašto, i Ratku, glumicu – možda da ona čita iz knjige. Ratka seda pored mene, i ja joj kažem, „Samo se ti smeškaj za kamere i uživaj… Ovde si kao dekoracija, da ulepšaš sliku.“

Pošto Grakalić predstavi i nas i „Prokletstvo Bukovskog“, Urednik poče, u svom uobičajenom, proverenom stilu:

„Ništa to ne valja, ništa to ne valja… Mesecima me je maltretirao s tom knjigom; stotine ispravki, prepravki, izmena, dopuna, dopisivanja, prepisivanja, traženja grešaka, nalaženja grešaka, pravljenja novih… i sve tako ukrug. Lektorisao je – ko je stig’o, ko god je proš’o usput; tako bi trebalo i da piše u impresumu: lektura k’o god!“… Pa obrnu ćurak, počinjući sasvim ozbiljno da priča o samoj knjizi i temi – biogradskom andergraundu s kraja prošlog veka.

Potom sam ja, svojim čuvenim nazalnim glasom, pročitao jednu priču, jednu od kraćih, koja mi se učinila najefektnijom… Moja interpretacija je bila takva da sam naposletku zaključio da je možda, ipak, bila bolja ideja Gojkova – da je Ratka čita. Naime, posle mog performansa je već ionako razređene publike, naprečac, sasvim nestalo.

Kad sve bi gotovo, vraćamo se na sigurno – na našu tarasu. Lili pita Gojkova za Željka Mitrovića, vlasnika TV Pink. Kaže, išla je u isti razred s momkom koji se tako zove, a kasnije i bila s njim u prvobitnoj postavi grupe „Oktobar 1864“ – nikako ne može da poveže te dve osobe.

Moj surovi Urednik joj odmah otvori oči i konačno razbi sve iluzije.

„Ne mogu da vjerujem!“, u šoku je. „Sjedio je sa mnom u srednjoj, u klupi iza, i od mene prepisivao matematiku…“

„Da, da, draga moja. Željko sa Pinka i tvoj Željko su jedna te ista osoba“, surovo potvrđujem ja.

Naravno, odavno je bila čula da se vlasnik Pinka tako zove, ali je mislila da je to neko drugi, istog imena i prezimena… Čak i kad mu je, negde skoro, videla fotku u novinama, bila je ubeđena da je u pitanju neobična koincidencija – da dva imenjaka istovremeno i liče. Jednostavno, nije mogla da pojmi da je Ž. M. iz osamdesetih, iz njene srednje škole, i, kasnije, „Oktobra 1864“, isti taj Ž. M. koji je od početka devedesetih vršio, i dalje vrši, duhovni genocid nad čitavim generacijama mladih ovog nesretnog naroda.

Sva ta priča o Pinku k’o katapultom me vrati u bezumne devedesete.

„Dobro je što si otišla tada…“, kažem, najednom ubedačen. „Devedesete su bile strašne, sive… ne sive, nego – mračne, jezive!“ I u više navrata je kasnije, za sve to vreme dok smo bili na terasi, znala da ponovi, „Ne mogu da vjerujem…“, misleći na vlasnika zloglasne stanice.

Spustilo se i veče; dobar deo dana proveli smo tako – družeći se sa svim tim divnim ljudima u Slovenskom domu.

Društvo se polako razilazi i, svako svojim putem, kreće ka Gornjem gradu, tačnije ka „Cinkušu“ – baš tamo gde smo bili prethodne noći. Tu, naime, u dvadeset sati, na programu je „Likovna, književna i glazbena večer“.

Ne znam više kako, ali ispalo je da Lili i ja sami idemo prema „Cinkušu“; biće da je Gojkov, s onim svojim štapom, zaostao sa nekom grupom iza nas. Lili, iako više od dve decenije živi u Zagrebu, izgleda da ga poznaje koliko i Gojkov – tako da, tražeći Mletačku ulicu, idemo malo okolo-naokolo. Ali to mi, mada još onako natovarenom, začudo uopšte ne smeta.

Sve pričajući, uspinjemo se – ja s onom kesom i torbetinom. Ona se već zadihala te zastala da se odmori, a ja – čio i odmoran. Najzad, tražeći tako „Cinkuš“, krenusmo onim istim putem kojim i nas trojica prošle noći.

Negde u Tkalčićevoj, mislim, zapazih nešto što prošli put nisam. Lili mi skrenu pažnju na spomenik ženske osobe u prirodnoj veličini.

Marija Jurić Zagorka! Moja najomiljenija spisateljica iz detinjstva mi; prilazim da je izbliza osmotrim. Izgleda upravo onako kako sam je i zamišljao – uspravna, stamena, sredovečna dama koja, kako sam to ja zamišljao, u miru doma svoga, okruženog jablanovima i/ili hrastovima, tka one divne avanturističke romane koje sam gutao kao klinac… Pokušao sam pre neku godinu da ponovo iščitam njen najomiljeniji mi roman iz tog doba, „Plamene inkvizitore“, iz njenih ukoričenih sabranih dela. Ali nije mi to pošlo za rukom. Nisam ni tri strane uspeo da završim – četiri decenije otada su učinile svoje…

Približavamo se polako „Cinkušu“; vidim – za stolovima napolju, svi su već tu. Mašu nam radragano Neven i Marijana; i Gojkov je tu, podbočen na svoj štap.

„Neverovatno!“, kažem dok odbacujem onu torbetinu pre nego što ću da sednem. „Pentrao sam se sa Lili dobrih pola sata, natovaren svim ovim čudesima, i – ništa mi nije, uopšte se nisam umorio, ma – ni zadih’o… kao da sam lebdeo iznad zemlje. A s ovim ovde kad idem“, pokazah na Gojkova – „smorim se k’o na sprovodu. Ne razumem. Da mi je samo znati – šta se to dešava?“

Urednik samo trepće; naši sarajevski prijatelji se smejulje… Onaj prvi Neven, pesnik od sinoć, kaže – značajno uspravljenog kažiprsta, „Ne pitaj za razlog! Čim se priupitaš zašto je tako, sve je gotovo!“

„Da, tako je, magija prestaje!“, dobacuje neko.

Pređosmo unutra; program samo što nije počeo. Smeštamo se kud koji (i premeštamo više puta tokom te večeri); tamburaši od sinoć – sastav „Cinkuši“, sa gazdom lokala na čelu – prašte i dalje. Voditelj je, i ovde – Marijan Grakalić. Otvara izložbu slikara Branka Mišića; slike inspirisane delom Karlosa Kastanede okačene su svuda po zidovima.

Potom najavljuje pesnički deo programa – prvo on sam čita jednu svoju pesmu; deluje mi sasvim solidno. A onda, sasvim nenadano, predstavi mene – „naš gost, pesnik iz Beograda“!

Stajem za mikrofon, i počinjem:

„Želeo bih prvo da se zahvalim gospodinu Grakaliću, na izvanrednom dočeku koji nam je upriličio. Nisam se tako dobro proveo otkako sam prestao da pijem.“ (Opšti smeh.) „Za samo jedno veče vratio me je u moju sopstvenu mladost… beogradsku, ne zagrebačku. Dolazak u Zagreb, svi ljudi koje sam upoznao, divni ambijent Gornjeg grada, sve to me je ekspresno vratilo trideset godina u prošlost – u „Kolarac“ i Knez Mihailovu, i sve ostale kultne beogradske kafane – kao da sam nekim čudom upao u vremensku mašinu.“

Jednostavno sam se osetio pozvanim da kažem to, i makar na taj način mu se nekako odužim.

Čitam ono za šta sigurno znam da ne može da omaši – jednu svoju pesmu, „Vrata“, jednu od najkraćih, i verovatno najefektniju za javne nastupe; u svakom slučaju najbezbolniju – zbog njene kratkoće, najmanja je šansa da nešto zabrljam.

Ređaju se pesnici – ima tu svega i svačega, pa i sasvim dobrih radova.

A onda koncertni deo – izlazi Neven Dužević, onaj momak iz Slovenskog doma. Kao što već rekoh sem što je muzičar i pesnik, još je i kantautor – uglazbio je više od stotinu svojih i pesama drugih živih pesnika, kao i pesme velikana hrvatskog pesništva – Tina Ujevića, Franka Krste Frankopana, A. G. Matoša, Dobrice Cesarića… i objavio više svojih CD-a.

Dok se sprema za nastup, vrteći se okolo sa svojom gitarom – onako malo poguren i nekako odsutan, razmišljam kako ne deluje baš reprezentativno, kao neko ko je sve to uspeo da uradi. Došao je u „Cinkuš“ sa svojom muzom, Brankom – žena je to isto tako neformalnog izgleda, koja pomalo šanta, i deluje ponešto izgubljeno; ali o njih dvoje nešto više kasnije.

Neven izvodi svoje kompozicije, sasvim dopadljive. Tokom njegovog nastupa, spontano mi pade na pamet da mu dam neke svoje pesme, da on pokuša da uradi nešto s njima. (Sa prethodnim svojim skladateljima nisam imao preterano sreće – poslednji je u lenjosti prevazišao čak i mene, i bio mu je neophodan hektolitar piva da se uopšte dohvati gitare; a ekipa pre njega je bila fenomenalna, samo što je jedini uslov za dalju saradnju bio – da se udam za sumo rvača.) Tako mu, pre nego što je sa svojom Brankom napustio „Cinkuš“, kažem da bih da popričam s njim, natuknuvši o čemu bi bila reč; konačan dogovor ostavljamo za sutra.

Posle Nevena, sa gitarom na scenu izlazi sredovečni gospodin, opuštenog držanja; njegov nastup me je raznežio, i totalno oborio s nogu. Sve one pesme koje smo nekada svi voleli, od eks-ju evergrina („Indeksi“, „Film“, „Crvena jabuka“) do izvornih pesama, uglavnom bosanskih, a koje su, koliko do juče, čini mi se, spajale ove naše nesretne prostore – i spajaju ih još uvek, čini se, uprkos svemu što se u međuvremenu izdogađalo. Čoveka u takvim trenucima, hteo on to ili ne, mora da uhvati nostalgija.

Neizmerno mi je krivo što nisam uspeo da mu zapamtim ime, a po povratku u Beograd nikako nisam mogao da ga saznam (neko mi je u jednom trenutku, mislim, rekao da je to Bokanov brat, ali nisam sasvim siguran.) Bilo kako bilo, ako kojim slučajem bude čitao ovo, neka primi od nas dvojice bezbroj pozdrava.

Lili me upoznaje sa Lucijom Markljušaj, mladom albanskom pesnikinjom, i dobijam na poklon njenu prvu zbirku poezije. Kada sam je potom, na putu i po povratku kući, pogledao, zaprepastio sam se – u poplavi kojekakve amaterske poezije ovde kod nas, a verovatno i tamo, koju pišu čak i sredovečni ljudi (pa i mnogi pesnici „od imena“), tako zreli stihovi od jedne dvadesetogodišnjakinje deluju kao pravo otkrovenje.

Moje albanske drugarice nas, u jednom trenutku, napuštaju; dogovaram se sa Lili da se nađemo sutradan u deset u Slovenskom domu – kada počinje program.

Zvanična dešavanja u „Cinkušu“ završiše se, ali veselje ne prestaje – pesma, žagor i gungula traju li traju. Prođe i ponoć; Gojkov i ja se polako pozdravljamo sa prisutnima, i krećemo – treba stići do hostela, koji je mnogo dalje od prethodnog.

Spuštamo se polako nizbrdo, planirajući da negde usput pokupimo taksi, kad… zaustavlja se neki besan auto, tik pored nas. Za volanom – mali Ratko iz Slovenskog doma; zove nas unutra, što oberučke prihvatamo. Malo dalje, pokupismo i Marijana i Bokana – i ispostavlja se da je moj kafe kuvar iz Slovenskog doma, u stvari – Bokanov sin.

Pravac – „Stari krovovi“!

Zaista, nemam ništa protiv – zbivanja od sinoć još uvek su mi sveža. Tamo nam se pridružuju i Marko – drugi Bokanov sin, gospodin sa gitarom iz „Cinkuša“ (dakle ipak najverovatnije Bokanov brat), i još jedan lik – koji sve vreme mudro ćuti (možda Bokanov vozač). Smeštamo se u drugi, prostraniji deo taverne, gde je restoran, za masivni drveni sto. Bokan, vidno raspoložen, naručuje par litara belog, i kisele.

I odmah u startu, baš iznenađenje! I to kakvo, za starog rokera kao ja! Gospodin iz „Cinkuša“ seda za klavir, tu negde sa strane, i počinje da svira Lenonov „Imagine“… Ne mogu da verujem sopstvenim ušima; samo je još to falilo da ugođaj bude potpun. Ali zato mom razočarenju nigde kraja kada dolazi konobar i šapuće mu nešto na uho, na šta muzika prestaje. Objašnjenje – da se ne bune komšije.

„Kakve, bre, komšije, gde su te komšije?!“, gunđa nezadovoljno Gojkov. „Jedino pacovi na tavanu mogu da se bune!“ („Pod stari krovovi“ je, naime, prizemni objekat.)

Biće, ipak, da je bila u pitanju – finansijska inspekcija.

Pričamo o svemu i svačemu, a u jednom trenutku spontano krenuše i vicevi na temu svih naših nacionalizama („Zašto su Srbi dobili Šiptare, a Hrvati Hercegovce?“, „Pa, Srbi prvi birali!“; ili „Vratite nam naše Srbe, evo vam vaši Hercegovci.“ ).

U neka doba odlazim do toaleta u prednjem delu lokala, u blizini šanka. Tu je, za razliku od prethodne noći, sad gotovo pusto – sem šankera, samo još par faca. Po izlasku iz nusprostorija, mahinalno bacam pogled unaokolo – čisto da snimim koga ima. Dama neka što stoji za šankom i cevči svoje piće, ko zna koje po redu – visoka, crnokosa, zbilja zgodna – i očigledno već vrlo raspoložena, spazivši moj zaista tek usputni pogled značajno mi se nasmeši dignutih obrva, i upitno me osmotri…

Zastajem u neprilici – opet sam, kao sinoć, u nebranom grožđu.

„Neverovatno!“, kažem Marijanu po povratku za sto. „A ja mislio da se ti zezaš, kad si mi sinoć rekao ‘Bogu hvala! Koja bi inače, da ne cirka, pošla s nama?’“

„Ma kakvi!… kažem ti ja.“

Počinjem, sasvim ozbiljno, da razmišljam o svom doživotnom preseljenju u Zagreb. Treba nekad nešto promeniti, ne valja kad se čovek predugo učauri na jednom mestu…

Već će skoro tri – društvu za stolom ni vino više ne ide… U pet do tri, kako počesmo da ustajemo, kad – Bokan se naginje prema Gojkovu i počinje da mu nešto poverljivo šapuće na uvo. Mi ostali već poustajali, čekamo da njih dvojica završe.

„A ćale vam je stvarno neverovatan!“, kažem Ratku i bratu mu Marku, „čekao je sve do tri ujutru pa da počne s ozbiljnim razgovorima!“

Njih dvojica se samo smeškaju, kao da hoće da kažu, „Ah, znamo mi to vrlo dobro… navikli smo već.“

Napuštamo „Stare krovove“, ostavljajući Marijana za šankom; tri i petnaest je, a on samo što ne pleše! Neverovatno, nešto se mislim, čovek sedam godina stariji od mene, a mladalačkog duha kao ja u najboljim danima!

Ratko nas – Gojkova i mene, vozi do našeg boravišta, hostela „Times“, nešto pre Savskog mosta. Pozdravljamo se s njim, do sutrašnjeg viđenja, prolazimo kroz neko prostrano, zamračeno dvorište, i – konačno stigosmo.

Ulazimo u nekakvu sivu zgradu – koja mi uopšte ne liči na hostel, pa kroz sablasno pusto predvorje, da bi se glomaznim liftom – ni nalik kakvom hotelskom, uspeli na drugi sprat.

Bi mi jasnije kada Gojkov reče da je to nekadašnja fabrika, dok se neko ne doseti, kad je ova propala – da je otkupi, renovira za novu upotrebu, i tako napravi dobar posao.

Na drugom spratu – mukla tišina, baš kao u nekoj napuštenoj fabrici. Ali, svetla u hodniku se automatski pale, i dolazimo do svoje sobe. Gojkov stavlja onu karticu u prorez na vratima, da ih otvori, i – ništa! Brava ne reaguje. Onda obrće karticu, ponovo je stavlja… s potpuno istim rezultatom; tako nekoliko puta. Stvar počinje da biva ozbiljna. Urednik potom stavlja karticu, pa je vadi – u slučaju da je to kombinacija za otvaranje. Onda to isto, samo drugom stranom kartice. Pa još jednom sve to, samo sad s karticom okrenutom naopačke…

Ništa.

Ja već osećam kako neki trnci počinju da mi mile po leđima. Ne usuđujem se ni da priđem vratima, da se umešam – kako sam taličan, verovatno bi mi kvaka ostala u ruci.

Nervozno se šetkam po hodniku, bogoradeći sebi u bradu – dok se svetla automatski pale i gase. A nemaš koga ni da pitaš za pomoć, nigde žive duše – nikakvog dežurnog, pa čak ni recepcije, kao u kakvom normalnom hostelu. Proveravamo da li broj na kartici odgovara broju sobe; Gojkov opet ispočetka pokušava sve moguće šeme i kombinacije za otvaranje. Pola četiri je – svi spavaju k’o zaklani, a meni pada na pamet da počnem da lupam na vrata sobe gde sam znao da je Mića Jakšić, iz izdavačke kuće „Arte“ iz Beograda, sa sekretaricom mu, da zatražim pomoć, kad…

… začuh samo jedno „klik“, i Urednikov uzdah olakšanja. Sezam se, kao neki čudom, otvorio, sasvim nenadano. Na pitanje kako mu je to uspelo, Gojkov kratko odgovori, „Pojma nemam… slučajno.“

A unutra – ima šta i da vidimo! Bio sam u mnogim hotelskim sobama, koje nisu ni blizu ovoj – hostelskoj. Tu je i kupatilo, sa sve tuš kabinom, a ne zajedničko kao kod pređašnje. „Ovo košta, brat bratu, barem tri puta koliko ono prethodno!“, kaže Gojkov.

Samo, jedna sitnica – na sred sobe nas čeka ogroman bračni krevet! Moraće Urednik na uvce da sluša moje rečeno hrkanje.

No, poklonjenom konju se u zube ne gleda, te mi trk na spavanje.

8. XI 2014.

Budimo se, najzad, u normalnim uslovima – kako i dolikuje visokim funkcionerima BKG-a. Možemo čak i da pušimo – prozor na kosom krovu se otvara, te ćemo ga tako i ostaviti kad krenemo.

Gojkov tvrdi da sam, sem što sam, naravno, opet hrkao, i prisvojio ceo jorgan, a kad sam pokušao to isto i sa jedinim preostalim ćebetom – e, onda se već pobunio.

Spravljam nam prvu jutarnju kafu – mutim nes, zagrejavši vodu u plastičnom kuvalu što ga ponesoh iz Beograda (nisam džabe sve vreme vukljao i onu kesetinu, pride).

Mešam je srebrnom kašičicom, koju sam, specijalno za ovu priliku, takođe poneo od kuće. Pripadala je mojoj baki, očevoj majci (s početka ove priče); posle dedine smrti stiže nam u Beograd u posed mojih roditelja, kao deo nasledstva, s ostatkom servisa, a sada sam ja čuvar te zaostavštine (a posle mene, bolje da ne razmišljam kakva će joj biti sudbina). Češke je proizvodnje, sa dva žiga – negde s kraja 19. veka, i teška u ruci k’o da je od olova. Tako se bakina kašičica vratila tamo odakle je i pošla.

(Inače se baka za života nije makla iz rodnog grada, a deda – otkako se još kao mladi službenik doselio u Zagreb – najverovatnije samo jednom, i to tek pod starost; bilo je to kada sam ja kao dete bolovao od šarlaha. Neko zvoni na vrata, moji otvaraju… Deda!! Njihovom čuđenju nigde kraja. Došao je čak u Beograd da ostane onih obaveznih sedam dana koje stari, još austrougarski lekarski priručnici propisuju da bolesno dete mora da odleži. Sve to vreme proveo je ne mičući se od mog kreveta, i čim sam prezdravio, smesta je ustao, spakovao se i vratio u Zagreb.)

A kad smo već kod kašičice… Pošto je još sinoć počela da sipi sitna kiša, a pljuštalo dok smo spavali, pijući kafu navlačim svoje nove cipele „za svadbe i sahrane“ – umesto patika koje ne samo da propuštaju, već prosto kao da upijaju vlagu iz vazduha. Tačnije rečeno – pokušavam da ih navučem, jer mada su stvarno ekskluzivne, po najnovijoj modi, imaju dva sitna nedostatka: prvo, skoro je nemoguće ući u njih, i drugo, posle nekoliko sati provedenih u njima život postaje prosto neizdržljiv – toliko su uske. U tu svrhu služi mi limena kineska kašika za supu, koju ponesoh u nedostatku one prave – za obuću. Mučim se k’o blesav navlačeći ih – dahćem, hukćem, hropćem i preznojavam se, proklinjući savremenu modu; limena kašika se već iskrivila u čudnovatu spiralu, al’ ja u cipele nikako da uđem.

„Cccc… Čovek sa dve kašike“, cokće Gojkov vrteći glavom. „Došao u Zagreb čak iz Beograda, sa dve kašike, k’o pravi! Jedna češka, srebrna – za kafu, a druga kineska, limena – za cipele. Neverovatno!“

(„Falila ti je još samo ona treća – Šešeljeva, zarđala“, bio je, kasnije u Beogradu, komentar jednog novinara izbeglice, kad sam mu ispričao sve to. Uredniče, nemoj ovo da izbacuješ – nek’ se vidi kakvih nas sve ima!“)

Posle svega toga, najzad izlazimo na svetlo dana – program u Slovenskom domu već je uveliko počeo. Hvatamo tramvaj i njime idemo do Trga (Urednik: „Ako uđe kontrola – samo gledaj pred sebe i ne pričaj ništa.“).

Posmatram oko sebe – negde na Savskoj cesti, valjda, vidim s leve strane skupinu demonstranata. Sivi, namrgođeni ljudi, s nekim suspregnutim besom u očima i izgledu – kako mi se učini; u sivim uniformama (odnekud mi poznatim), ispred isto tako sivih razapetih šatora… Potpuno isto kao povremeno kod nas. Domobranitelji! Sve to me smesta vrati u neka ne tako davna vremena. Transparent – „1991. protiv Jugoslavije, 2014. protiv Jugoslovena“! Non-stop su tu, dvadeset i četiri sata dnevno; i sinoć smo ih videli, i ostaće tu sve do našeg odlaska, i posle; a mi shvatamo da „naših“ ima i tamo, a ne samo kod nas, i bi nam malo lakše… barem meni.

I zanimljivo, ovo „protiv Jugoslovena“ uopšte me ne pogađa, ni ne dotiče, čak. Jednostavno – kao da se ne odnosi na mene; nekada sam se možda i osećao kao Jugosloven, a sada, čini mi se, više ne.

Iz tramvaja žurimo ka Slovenskom domu. Opet kasnimo – već po običaju.

Tamo nas, naravno, euforično dočekuje Lili, s vrata nam se bacivši u zagrljaj. „Pa gde ste vi do sad?“

Tu saznajemo da je već uveliko digla uzbunu. Kako smo viđenje dogovorili za deset sati, već u pola jedanaest je zvala Grakalića – „Gde su mi Dulence i Dule?“ (Ja i Urednik mi.)

„Nemam pojma… tek kuham prvu jutarnju kavu“, odgovorio joj je skoro plačnim glasom.

Kako smo ga u tri i frtalj ostavili razigranog za šankom u „Krovovima“, mogu samo da pretpostavim kad je legao… i na šta je ličio ujutro, to jest kad ga je ona nazvala. Kao da ga vidim – sav još krmeljiv, ruke mu se tresu dok prosipa prvu jutarnju kafu, i još ona zove s takvim pitanjem.

Dobro je prošla. Da sam ja bio na njegovom mestu, i u stanju u kakvom je on, na takvo pitanje samo bih i nju, i Duleta, i Dulenceta, i i Dulu i Duška poslao u vražju mater!

Zvanični program uveliko traje, ali i od onako malo prisutnih većini je mnogo zanimljivije u bar sali. Tu je i Ratka, naša glumica od juče; kafe-kuvar je, i danas, mali Bokan. Čim me vide, odmah poče, uz širok kez, da mi spravlja kafu.

Lili i ja se, naravno, vrlo brzo sklonismo na najomiljenije nam mesto u Domu – terasu. Pokazujem joj SMS poruke – instrukcije, u stvari, od mog sekretara iz Beograda. Čitam:

„Ne progovaraj, ma šta se dešavalo“!

„A što? Da ne prokuže da si Srbin?“, u čudu je Lili.

„Ma jok! Nego – čim progovorim, izvalim neku glupost… A ako ćutim, mogu još da prođem kao pametan – zamišljeni, turobni intelektualac!“

Pošto se slatko ismejasmo, čitam drugu:

„Reci Gojkovu da ističe tvoj britki um. (Ti ćuti.)“!

I danas raspredamo onu jučerašnju, večnu temu – o svim našim međusobnim razlikama, koje su – u stvari – ništa drugo do prikrivene sličnosti. Ali, za razliku od prethodnog dana, ta priča me sad debelo ubedači.

U neka doba, eto nam ga i Gojkov. „Ulaz’te više unutra, nazepšćete!“, kaže.

„Ali tamo se ne puši“, vadim se ja.

„Ko kaže da se ne puši?“ Urednik je, u našem odsustvu, očigledno uveo novi režim u Slovenskom domu.

Dok sedimo tako unutra, kafenišemo i razglabamo koješta, uslikavamo se međusobno. Prvo Gojkov slika nas dvoje, potom ja njih.

(Posle mi, u Beogradu, natuknu da sam ‘ladno isekao njegovu figuru sa slike sa Lili.

„Pa naravno! Šta ćeš mi, samo smetaš“, kažem mu.)

Ali, u neka doba, upada starija, energična gospođa – očito domaćica Doma:

„Šta je ovo?! Kakvo je to pušenje ovde?“

Na naša smušena opravdanja, odgovara samo, „Dobro, još samo po jednu… al’ nemojte više.“

Pitamo je o značenju neke slike što visi na zidu, očigledno iz slovenačke istorije, o kojem je svako od nas imao neku svoju verziju. No, ako nam je ponešto prethodno i bilo jasno, posle njenog objašnjenja na čudnovatoj mešavini SHS jezika – nije više ništa.

Lili nas kasno popodne napušta, kaže nam da se vidimo u dvadeset sati – na događanjima u „Neboderu“.

I mi se polako spremamo za polazak. (Sledeće na redu je neka vrsta tribine o omladinskim radnim akcijama, u Udruženju antifašista u Ulici Pavla Hatza, u pet popodne. Nije mi baš najjasnije o čemu se, zapravo, radi, ali – videćemo.)

Dok u holu navlačimo kapute, Urednik mi se žali, „Razbi mi baba rame, izudara me načisto… Ala ima tešku ruku!“

Odmah mi bi jasno šta je u pitanju. Naime, već pomenuta domaćica Doma – žena od svojih sedamdeset i kusur, brat bratu – naizgled onako nabusita, u međuvremenu se spontano zbližila s nama… Kad je videla da krećemo, nije joj izgleda bilo baš pravo (to je inače bio poslednji dan programa tamo), pa se s Gojkovom opraštala na svoj specifični, srdačni način… „blago“ ga tapšući svojom krepkom rukom po ramenu. „Ona to iz ljubavi, Uredniče“, objašnjavam mu.

Posle, na vratima, i ja dobih par pristojnih oproštajnih bubotaka.

„Ti si moj sin!“, govori pritom, naizmenično meni i Uredniku; stvarno izgleda da joj je žao što odlazimo. Tek tada pojmih da je naša draga domaćica blago „pod okolnostima“ (kako se to obično kaže u beogradskim pozorišnim krugovima).

Na izlazu se čak i izgrlismo i izljubismo, uz naš zdušna obećanja da ćemo opet doći prvom prikladnom prilikom.

I, zaista vam kažem – gospođa baš žestoko udara, prosto neverovatno za ženu njenih godina.

Pred ulaznom kapijom smo – glomaznom, svom od gvožđa, stvarno impozantnom. Pokušavam da je otvorim, ali – ne ide nikako, zapinje, kao da mi je sva snaga naprasno iščilela.

„Šta je, bre, ovo?… Izem ti ove zagrebačke kapije!“, kunem u nemoćnom besu.

„Polako“, čujem staloženi Urednikov glas. „Kud si navro?!“

I samo pritisnu neko dugme, tu sa strane, i kapija poče polako, sama od sebe, elektronski da se otvara.

„Seljačino!“, mrmljam u bradu komentar svog slučaja.

Konačno smo napolju, i krećemo put Ulice Pavla Hatza (bivšeg 8. maja) – ka Društvenom domu, u sasvim nepoznatom mi pravcu.

Pošto Gojkov, kako kaže, poznaje Zagreb, stupamo sigurnim korakom ka svom cilju. Idemo, idemo, i idemo… ali Pavla Hatza kao da je sve dalje i dalje. Pitamo usput, s vremena na vreme, neke prolaznike, i svi nam odgovaraju otprilike isto, „Samo naprijed, tu je negdje.“

Ali, to „tu negdje“ nikako da iskrsne. Već je deset do pet, i stiže poruka od Nevena i Marijane, „Mi smo stigli, gdje ste vi?“

„Tražimo ‘tu negdje’!“, pomislih, a naglas rekoh, „Dobro da znaš Zagreb. Šta bi tek bilo da ga, kojim slučajem, ne poznaješ!“

Jedva jednom – eto je i čuvena ulica. Nešto dalje – broj 16.

Sa strane te zgrade je i jedan pab, i tu nas – za stolom u bašti – čekaju naši Sarajlije.

Dok pričamo s njima, Neven mi u jednom trenutku reče, „Evo ti ga Džon Lenon!“

Kako u onom mraku, koji se već uveliko spustio, slabo šta vidim, osvrćem se naokolo tražeći sen davno upokojenog muzičara – sve dok ga, tik pred svojim nosom, zbilja i ne ugledah… u vidu biste – tako realistički predstavljenog poznatog lika da izgleda kao da će svakog časa progovoriti.

Blenuo sam kao omađijan u Lenonove okrugle cvikere, poznate mi otkako znam za sebe, kako mi se čini, i u hiperrealistički izvajanu kosu na kojoj kao da se svaka vlas jasno iscrtava, kad… tek krajičkom oka, spazih poznatu facu.

Grakalić.

Video nas je, i već nam prilazi.

„Vidi ovo, majke ti! Ovo mi je poznato!“, kažem mu, pokazujući ime autora isklesano na pločici ispod biste – Boris Leiner. „Ovoga znam iz ‘Azre’! Zar je stvarno on ovo radio?“

„Ma da, stari, on je skulptor. Sve ovo je on vajao.“

„Koje ‘sve ovo’?“

„Pa ovo, sve…“, Marijan će, mahnuvši neodređeno rukom iza mojih leđa.

Okrećem se, i – nalećem na još jednu poznatu mi pojavu, ovu u prirodnoj veličini. Kratko ošišana, i karakteristčna poza sa gitarom.

„Gle, ovaj mi vuče na ‘Kleš’!“, izlete mi, bez razmišljanja.

I stvarno, u natpisu ispod stajalo je „Joe Strumer“. A desno od lidera po meni jedine pank grupe zaista dostojne poštovanja, još malo napred – Džimi Hendriks.

„Ne mogu da verujem! Pa ovo je zbilja muzej!“, tek tad se setih da mi je Gojkov pominjao neki muzej u Pavla Hatza, upravo pored mesta na koje smo krenuli, ali ništa određeno.

„Da, da… praktično osobni Lajnerov muzej.“

„Pa ovo je stvarno izuzetno!… Pretpostavljao sam ja već da je on poseban!“, kažem, misleći time na onaj najređi i najkreativniji soj ljudi, ali koji nikamo ne pripada i nigde se ne uklapa.

„Nemoj ni sumnjati u to, mili… Oženio se nekom psihijatricom. Baš je dobro odabrao – ima tko da ga liječi, posjeduje osobnog psihijatra čak. Ili je ona odabrala njega, tko će ih znati – da ima svakodnevno, dvadeset četiri sata, objekat za opserviranje… Zbilja je poseban!“

Polazimo ka Društvenom domu; tek jedan ovlašan pogled udesno, tik iznad glave Džoa Stramera i – još jedno iznenađenje! Ma kakvo iznenađenje – pravi šok! Tabla sa natpisom Ulica Milana Mladenovića! Pokojni beogradski muzičar, kultna ličnost svuda na ovim prostorima, u Zagrebu ima svoju ulicu… a u rodnom gradu tek jedan skverić! No comment.

Dvorište ispred paba – zaista pravi muzej. A unutra, u sali zgrade Pavla Hatza 16 – opet muzej. Eksponati su sasvim druge vrste, ali iz istog vremena.

Tribina je tu već uveliko bila počela. Na zidovima, dekoracija iz prošlih, ali ne baš davnih vremena – socrealistička ikonografija: Titove slike i biste, zastave bivše nam zajedničke države, grbovi… samo još parole fale. Baš kao u pravom muzeju – s tim što su i učesnici ličili na eksponate. Tražeći slobodno mesto za jednim od širokih konferencijskih stolova, nisam ni imao vremena za neko iznenađenje i/ili nevericu – TV kamere i mikrofoni su tu i snimaju izlaganja govornika.

Predsedava Dragomir Bokan. Tema tribine, ukratko – obnavljanje institucije nekadašnjih ORA, odnosno omladinskih radnih akcija, kao vezivnog tkiva reintegracije ovih naših prostora.

Ređaju se govornici, najveći broj njih već u lepim godinama – „posleratni ratnici“; rečnik prepotopski, već davno zaboravljen. Svi podsećaju na značaj koji su ORA imale u uspostavljanju i gajenju onog što se nekad zvalo „bratstvo i jedinstvo“, ističući mogućnost da se na toj istoj osnovi danas obnove veze između doskora sukobljenih strana.

Sve je to lepo i krasno, ali kao što reče Neven Mehinagić – koja je to ideja konkretno koja bi mlade danas potakla na nešto kao što su ORA? Više stvarno ne znam da li ko iznese takav predlog, ili to meni pade na pamet – verovatno ovo drugo: da taj podstrek bude zajednička nesreća – katastrofalne poplave u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni. Indikativan podatak – države koje su do juče ratovale (zvanično ili ne), sada šalju jedna drugoj pomoć, naizmenično, kako koju pogodi talas poplava. Nažalost, tako je – ljude najviše zbližavaju zajedničke nevolje; u životu nisam video više kulturnijih, prijaznijih i solidarnijih ljudi na ulici nego baš u vreme NATO bombardovanja. (Jedan taksista čak nije hteo da mi naplati vožnju, jer je iz mojih reči pogrešno shvatio da nemam para). Šta sve mora da nas zadesi pa da, konačno, počnemo normalno da se ponašamo.

G. Bokan inače tvrdi da nije jugonostalgičar, i da svim ovim što radi ne stvara novu Jugoslaviju. Ne znam ništa konkretno o tome, ali pretpostavljam da se time samo brani od optužbi takve vrste; biće da to ima neke veze s onim transparentima na Savskoj cesti.

Ja zaista nisam jugonostalgičar. Žaliti za Jugoslavijom bilo bi isto kao žaliti za brakom koji se raspao, raspadao u stvari, uz neprekidno asistiranje policije i hitne pomoći – i to već drugi put.

Ali, znam jedno. Ne baš skoro, dođe jednom do komične zabune kad nisam razumeo ortaka koji mi reče da u Beogradu gostuje strana grupa – a ja znao da idem na koncert „Leb i sol“. Isto tako, nikad neću moći – sve i da hoću – da se odreknem Krleže, recimo, kao svog pisca. Naravno da znam da su sve to različite države – svestan sam postojanja granica između njih, prelazeći ih više puta, ali nikad neću moći razmišljati o Krleži kao o stranom piscu, ili o „Parnom valjku“ kao o stranoj grupi.

Ako ništa drugo, najprirodnija i najprostija činjenica je da narodi koji žive jedni kraj drugih, i koji imaju iste ili srodne jezike, istoriju, imena i probleme, budu upućeni jedni na druge – privredno, finansijski, kulturno…

I još nešto. Prosto neverovatno, ali uopšte mi u tom trenutku nije smetala pomenuta socrealistička ikonografija i scenografija (i isti takvi nastupi i rečnik), koja je poslužila kao dekor ovom delu Konferencije kojoj sam prisustvovao. U kakvoj drugoj prilici, u nekoj drugoj priči, i sa drugim akterima, svakakve reakcije bi od mene bile moguće – od grohotnog smeha do bezrazložnog besa. Ali ovde, zajedno sa Gojkovom, Marijanom i Nevenom, Grakalićem, pa čak i sa Bokanom, začudo ništa mi nije smetalo, naprotiv. Setih se svog detinjstva i mladosti, čak i pokojnih roditelja – koji su bili u tom istom filmu (majka, istina, u mnogo većoj meri nego stari; a on bi se uvek nekako „spontano“ – našao na strani pobednika).

Čak sam, po izlasku iz sale, i jednoj sredovečnoj dami, koja se – greškom očigledno, ili zabunom možda – našla tu, kada je sva zgranuta zbog onog što je čula i videla počela da mi se žali, „Ma šta je ovo, molim Vas? Jeste li videli?“, samo nervozno odbrusio, „Gospođo, molim Vas…“ – u smislu „Nemojte da me deranžirate.“

Kada sve bi gotovo, nas četvoro – Marijana, Neven, Gojkov i ja – siđosmo samoinicijativno u restoran u prizemlju, mada je ionako jedan stariji, simpatični gospodin, kojeg sam video na spomenutoj tribini, stajao u holu i sve prisutne upućivao dole.

Dok smo sedeli tako i pričali, uz picu i piće, taj čovek se sve vreme vrteo tu kao kakav dobri pastir što skuplja stado, išao od stola do stola uzimajuči račune učesnika Tribine i uredno ih slagao jedan na drugi. Baš smo se pitali šta on to, u stvari, radi, dok konačno ne zaključismo da ih sakuplja da bi refundirao troškove – plaćala ih je, očigledno, Udruga antifašista (propustismo tako da se ogrebemo – Neven je piće platio karticom, a ja picu doneo iz susednog lokala.)

Pošto ga ponudismo parčetom pice, čak sede za naš sto, da bi kasnije išao s nama sve do „Nebodera“, naše naredne lokacije.

Na putu do tamo, u jednom trenutku rekoh Marijani, s kojom sam odmakao malo napred, „Što ovaj ide s nama sve vreme, šta misliš?“

„Nemam pojma“, kaže ona, „možda smo mu simpatični.“

„Hm!“, na to ću ja, staro sumnjalo.

U „Neboder“, to jest vidikovac nebodera na Trgu bana Jelačića, stigli smo, začudo, tačno na vreme – u dvadeset sati. Na redu je Gala večer, sa programom.

Zajedno sa skupinom drugih gostiju, ulazimo u lift, pa sve do šesnaestog sprata. Zaista pravi vidikovac – odatle se, k’o na dlanu, vidi ceo grad.

Svečana sala je upravo to što joj i ime govori – diskretno osvetljena, baš prostrana, ali umalo pa nedovoljna da primi sve pridošle – gužva je neopisiva. Obezbeđenja – k’o da dolazi Obama, lično! Sve je savršeno, sem jedne sitnice – nikako ne možemo da se domognemo mesta za sedenje; ono malo udobnih fotelja je, verovatno već odavno, zauzeto, pa se vrtimo okolo iščekujući ko će da se prevari pa da ustane. Nisam baš raspoložen za stajanje; no u neka doba domogosmo se makar dva slobodna mesta, tik do bine.

Počinje program – vodi ga zagrebački pesnik Željko Krznarić. Posle dečjeg tamburaškog orkestra „Trešnjevka“, Teatar poezije, umesto najavljenog „Šamara društvenom ukusu“ Majakovskog, predstavlja Krležinu poeziju.

Kao opčinjen zurim u mladog glumca koji recituje, stvarno nadahnuto, Krležine antriratne stihove. Posramljeno priznajem da sam u nedoumici pitao Urednika, „Je li ovo ‘Hrvatski bog Mars’?, na šta on reče da je u pitanju poezija velikog majstora. Dok mi u ušima odzvanjaju stihovi na večnu temu besmisla i apsurda rata, žalim što nemam više vremena za obnavljanje gradiva, tj. ponovno iščitavanje naših klasika – uz čvrsto obećanje samom sebi da ću to kad-tad zaista i uraditi.

(Čak sam bio čvrsto ubeđen, više decenija štaviše, da je moje redovno korišćenje hrvatske varijante ‘našeg’ jezika u svakodnevnom govoru, čak i u pisanju, posledica ranog iščitavanja Krleže i, naravno, Alana Forda, dok mi relativno skoro ne sinu mnogo logičnije objašnjenje – rođeni otac! Naime, isti je negde od svoje druge pa sve do trideset sedme godine živeo u Zagrebu, i taj karakteristični govor zadržao sve do kraja života.)

Ponovo tamburaši, ovaj put profesionalni (Tamburaški ansambl Centra „Plan B“). Odlazim da pokušam nekako, u onoj gužvi, da pronađem Nevena Duževića. I stvarno, eto ga za šankom, sa svojom Brankom. Vrlo brzo se s njim, čisto okvirno, dogovoram o eventualnoj saradnji – da iskomponuje nešto od moje poezije, uz moju opasku, „Šteta što nismo u istoj državi; da si barem tamo negde iz Vranja, Leskovca… Ali nema veze – stvarno ću gledati da što češće dolazim ovamo.“4 Dajem mu dve svoje poetske zbirke, sa posvetom, a on meni jednu svoju.

I tek tu, na Vidikovcu zagrebačkog nebodera, shvatio sam kakvi su, u stvari, likovi njih dvoje. Onako kako izgledaju, on – sav crn u licu; ona – bože me prosti, k’o isprana, u stvari su dva velika deteta. Toliko prostodušnosti i nevinosti ne pamtim da sam u životu sreo; možda će nekom zvučati glupo, ali, za to kratko vreme što sam na Vidikovcu proveo s njima, zavoleo sam ih kao da ih znam čitav život, siguran sam.

Gojkov mi kasnije, sav u čudu, ispriča kako mu je te noći prišla i, iz čista mira, zagrlila ga i sveg izljubila. „Joj, ti si meni tako lijep!“, samo je rekla. Dok mi to priča, Urednik vrti glavom i trepće u neverici – ne može da pojmi šta ga je snašlo.

Kad sam ih pitao šta piju, da im zovem piće, Neven odgovori:

„Pivo, ‘Ožujsko’.“

„Znači, dva piva?“

„Ma jok, jedno.“

„Ali dvoje vas je. Što samo jedno?“

„Ma, samo jedno, podelićemo. I ovo prvo smo jedva popili.“

I tek tad vidim – stvarno samo jedna flaša ispred njih.

Toliko o mom nepogrešivom instinktu da provalim alkosa.

Moj utisak o njima kao o dva velika deteta potvrdiće se i sutradan, ispred „Potepuha“ – pred sam naš polazak. Neven, u nekom trenutku, reče kako je smatra svojim detetom; na šta neko od prisutnih – Marijan, mislim – dodade da je i ona onomad rekla da je „on njena velika beba.“

Deluju mi tako kao da su do kraja međusobno odani i upućeni jedno na drugo, nešto što se – u ovom našem svetu i veku – gotovo više i ne sreće.

A što se Marijana tiče, i on je – podrazumeva se – bio tu. Vidim ga tek usput, stoji sa nekim svojim društvom; na moje pitanje šta će da pije, odgovara, „Ništa, hvala… Ne mogu, lečim se.“

I zaista, tek tad primetih ispred njega ogromnu čašu kisele vode.

„Auh, bokte!“, kažem samo.

Stiže i Lili; odmah se preselismo u deo za pušenje – uski ispust sa strane Vidikovca; toliko je uzak i nezgodan da u par navrata samo što ne skrljah noge u onim svojim novim cipelama.

Uto krenu i segment programa sa sevdalinkama, u izvođenju Radionice sevdaha iz Bihaća. Šta reći o njima što još nije rečeno, a da se ne ispadne patetičan? Rečju, muzika za srce i dušu.

Lili mi reče da i Albanci imaju svoje sevdalinke (!), i otpeva mi na uvce deo jedne. „Morea“ se zove, a melodija mi se učini nekako poznatom, gotovo bliskom. Ubrzo mi sinu o čemu se radi, i oboje se složismo da po ugođaju neodoljivo vuče na „Tamo daleko“. Pesma je to, tužna i bolna, albanskih iseljenika na Siciliju. (Prvi put sam tad čuo da na Siciliji ne samo da ima Albanaca, već i etnički čistih albanskih sela.) S nevericom, tek tad, u stvari, zaista shvatam koliko malo znamo jedni o drugima; a i ono malo što znamo je najčešće pogrešno, ili samo ono najgore.

Zatim sledi nastup mlade rok-grupe „Evolution“, takođe iz Bihaća, i promocija njihovog spota. Kada kažem „mlade“, baš tako i mislim – grupa tinejdžera je to tek, muško-ženska. Nastupali su i kao predgrupa Brajanu Adamsu negde u Nemačkoj, valjda; slušajući ih, čovek se i nehotice pita – kako li će tek zvučati za koju godinu.

U jednom trenutku, lik neki što stoji tu kraj nas – sa bradicom, pućka lulu, deluje onako baš ‘intelektualno’ – iz čista mira mi se obrati:

„A Vi ste odakle?“

„Iz Beograda… a moji po ocu, su iz Like“, kažem.

„Odakle iz Like?“ ,taj baš sve hoće da zna.

„Iz Koprivnice.“

„Koliko ja znam, Koprivnica nije u Lici“, reče, žmirkajući značajno i pućkajući lulu.

„Slušajte, da Vam objasnim,“ počeh, već iznerviran njegovom upornošću da prokuži koji sam, pomislivši u sebi, „E, sa’ ćeš da vidiš… od kojih sam!“, pa naglas nastavih, „koliko se objasniti može. Evo ovako, ukratko:

„Pradeda – iz Like, završio kao pukovnik u vojsci bana Jelačića; deda službenik, pa zbog službovanja menjao mesta boravka; tako mi se otac – sticajem okolnosti – rodio baš u Koprivnici; na kraju završiše u Zagrebu.

„Inače, moje prezime – Varićak; Varićaci iz Like i Zagreba, dakle – iz Hrvatske, Srbi su, pravoslavci; a Varićaci iz Vojvodine, iz Srbije dakle, Hrvati su, katolici… U stvari, ne Hrvati, nego – Velikohrvati; tako kada je sve nanovo počelo ’91-e, prvi se digoše za pripajanje matici. A u Bosni takođe imate, isto tako, Varićaka, a oni su, sasvim logično – muslimani. I to ne bilo kakvi muslimani, nego – radikalni islamisti! Eto tako. Je li Vam sad jasno?“

„Aha, takoo… Jasno mi je.“

Lili se samo smeška, a meni je sasvim jasno da njemu, posle svega ovoga, ama baš ništa više pod kapom nebeskom nije jasno. Teško da je i meni. Pozdravlja se, okreće i netragom ga nesta.

„Šteta što ode“, mislim se. „Da ja njega priupitam za njegovo genealoško stablo.“

Nastupa i Neven, kantautor, onaj Brankin; potom, pošto zvezda večeri – Žiga – kasni, na scenu izlazi onaj sinoćnji gospodin sa gitarom. I opet pesme koje me ostavljaju bez teksta.

Najednom, poznati akordi, koje odavno nisam čuo – „Lijepi li su mostarski dućani“ – pesma koju sam nekada neizmerno voleo; jedna od najdražih mi, čiji sam refren, čim se malo podnalijem, do besvesti ponavljao – na očajanje svoje okoline… i na koju sam, u međuvremenu, na neki volšeban način – skroz zaboravio.

Čovek čija mi je muzika najviše prijala za sve vreme mog boravka u Zagrebu – a ni imena mu ne znam!

Na kraju, zvezda – Žiga; po prijemu publike, očito opštepoznat ovde. Muzika, meni ne naročito bliska – pesme slavonske ili zagorske, ali s takvim izvođenjem i kako je svakako u pitanju vrhunski profesionalac – ništa mi ne smeta, čak mi prija.

Upravo tu, na „Neboderu“, po prvi put počeh ozbiljno da razmišljam o Urednikovom „predlogu“ o pisanju putopisa – toliko sam pun utisaka, da ga već polako sklapam u glavi.

Po fajrontu, ko zna u koje doba, nas nekolicina – Gojkov, Neven i Marijana, Ratka, mali Ratko, Lili i ja idemo u „Melin“, „na po još jedno piće“. Smeštamo se u baštu; nešto kasnije, kraj šanka nalećem na – ko bi rekao – Grakalića! Prelazi i on za naš sto, vidim – sad već pije neku žestinu.

„Uh, dobro je“, kažem. „Već sam se bio zabrinuo.“

I opet smeh, šala…

Kako smo došli, zatražio sam kafu, ali pošto je bilo prošlo deset naveče, aparati behu isključeni… no nastavih da je tražim sve do samog kraja, kad god bi konobarica došla po porudžbine.

„Sve je bilo super, samo se tvoj ćale izgleda malo zabunio“, kažem malom Ratku. „Gojkovu i meni dao je sobu sa bračnim krevetom, a Mići sa sekretaricom – dvokrevetnu! Mada, koliko sam ga za ovo malo vremena upoznao, biće da se on to namerno zabunio!“

Ratko se samo značajno smeška.

Eto ga i Renato, taman da se dogovorimo za sutra.

Napuštamo „Melin“, svako kreće svojim putem. Lili, Gojkov i ja idemo na tramvaj, pa do njenih parkiranih kola, kojima nas odvozi do hostela.

O rastanku s njom bolje da ne pričam.

9. XI 2014.

„Pa, je li ti krivo što smo došli u Zagreb?“, pita me tog jutra Gojkov.

„Ne odgovaram na glupa pitanja“, uzvraćam kratko.

„Dobro onda.“

Oko jedanaest napuštamo hostel, i ponovo tramvajem do Trga. Usput – opet vidim domobranitelje, sive uniforme, face pune suspregnute agresije, i transparente. Idemo do „Potepuha“, gde su završna dešavanja.

Sedimo ispred čuvene kafane; tu su već skoro svi – Marijana, Neven, pa Neven Dužević, Renato, Željko Krznarić, naravno Grakalić, i poslednji, no nikako najmanje bitan… maestro Zdravko, sa svojim pomoćnicima.

Preko razglasa – džez. Očito je Renato za miks pultom, nakon toga – ponovo Žiga sa svojim živim nastupom; i ovaj put pokazuje da je majstor da animira publiku.

Bogat ručak pred naš polazak – zasluga maestra Zdravka, naravski; razmenjuju se telefoni i mejlovi, i dogovaraju ponovna viđenja. Dajem, kao oproštajni poklon, svog „Bukovskog“ Krznariću i Duževiću, a Marijan meni svoj „Arkadijski brevijar“. Kaže, vidimo se u Beogradu.

Zove privatni prevoznik, i krećemo – kupi nas kod Katedrale.

Mada sam itekako svestan činjenice koliko prvi utisak često može da bude varljiv (prosto rečeno – ako su ljudi iole normalni, trudiće se da dobro ugoste nekog sa strane), te zbilja nastojiim da se ne povodim za impresijama na prvu loptu – moram da kažem da iz nutrine sopstvene duše osećam da je tu bilo nečeg mnogo dubljeg, sem običnog kurtoaznog gostoprimstva.

I mada vrlo dobro znam da je svega nekoliko dana suviše kratak period da se uspostave bilo kakve prisnije veze, ne mogu da zatomim osećanje koje me svega prožima – da sam stekao nekolicinu prijatelja za ceo život.

Negde u slavonskoj ravnici, na prvom odmorištu, stojim sa Gojkovom pored kola i duvanimo; šiba hladni slavonski vetar.

„Lepa je ova Slavonija, samo…“, započinje Urednik.

„Samo što je ostala u pogrešnoj državi“, nadovozujem se ja sa svojim specifičnim smislom za humor.

„Izgleda da smo svi ostali u pogrešnim državama…“, zaključuje on, rezignirano. „Ne, hteo sam da kažem – samo da ne duva toliko.“

Tek tada sam shvatio, ali zaista shvatio, tu, u toj predivnoj slavonskoj ravnici (u kojoj, i oko koje su se nebrojeni „naši“, naši i njihovi, klali – čija je) šta smo sve, svi mi, izgubili. I nimalo mi nije smetao britki slavonski vetar; ništa nije moglo umanjiti njenu lepotu.

Tada konačno i osećam kome je upućeno ono sa Savske ceste, „Protiv Jugoslovena“.

Ove zabeleške nisu jugonostalgija; one su samo žal za jednim vremenom kada smo svi bili samo ono što zaista jesmo – ljudska bića, a ne Srbi, Hrvati, Albanci ili šta god.

1 Sada, devet godina kasnije, pre pomahnitalog investitorskog urbanizma – masovnog rušenja kuća starih i preko sto godina s kojih je preko noći skinuta zaštita države, to vreme mi izgleda kao Zlatno doba.

2 Slična sudbina, nedugo potom, zadesi i beogradski Cvetni trg (neuporedivo manji od onog zagrebačkog), s tom razlikom što na njemu više nema tezgi s cvećem čak ni po rubovima.

3 „Naši“ – patriotska, desničarska organizacija, u međuvremenu zabranjena.

4 I zaista, nedugo po mom povratku u Beograd, Neven je uglazbio moju pesmu „Neko“ i postavio je na YouTube.