Ja sam u ugovorenom braku a nisam ni znala da se ugovara, niti su strane odgovorne za ugovaranje znale da je on ugovoren. Možemo reći da je ovo historijski fenomen. Naime, imam renovaciju stana i majstor mi dolazi svaki dan i još će tjedan dana dolaziti svaki dan. Ja mu ujutro skuham kavu, a on me pita hoću li s njim jesti kad si uzme hranu. To je brak, još ako odnekud uzme neko dijete i dovede ga, to će biti to. Odličan je, radi svaki dan, nemam mu šta prigovoriti ali kad ga vidim na vratima ne znam da li da prvo ubijem sebe ili njega ili da pucam bez veze pa da nas nekim slučajem pogodi oboje. Što se on više ujutro nasmije to meni više prisjedne prvo djetinjstvo, adolescencija, padne mi u vodu i diploma (koja je ionako pala u vodu, ali onda pronađe drugu vodu), moje pjesme, moji snovi, sve se polako pretvori u prah i jedan gusti suicidalan očaj mi temeljito ispuni prsa. A čovjek mi pomaže, odličan je, sve je super. Tako da odsad nadalje ću tražiti majstora koji napravi sve kako i kad treba putem crne magije izdaleka. Da ga nema. To je jedino rješenje, jer inače imaš ugovoreni brak koji nije ugovoren nego je bačen s neba, očigledno.