Pitao i pisao: Srđan Gojković Gile

Fotografije: Vladimir Tatarević

.

Marko Brecelj je jedan od kultnih i istovremeno (ako je to moguće) mitskih likova bivšeg jugoslovenskog rock’n’rolla. Čovek koji je doprineo stvaranju grupe Buildožer i svojom kreativnošću obojio dva najbolja albuma jedne od najznačajnijih grupa one države, danas vodi koparski MKC (Omladinski kulturni centar) – instituciju u koju su uvek bili dobrodošli svi kvalitetni stvaraoci s celog „onog“ kulturnog prostora, i povremeno nastupa onako kako je i počeo, kao kantautor. Tim povodom je nedavno bio i u Beogradu (ponedeljak, 7. oktobra).

Gile je, s otkočenim kasetofonom, konačno zaskočio jednog od svojih rock’n’roll heroja…

Gile: Kao veliki obožavalac grupe Buldožer, i to naročito onog perioda dok si ti bio u bendu, hteo bih da malo prokrstarimo tim delom tvoje karijere, počev od tvog prvog albuma „Cocktail“. Kako je uopšte došlo do toga da ti iz nekog fazona koji je podsećao na Žaka Brela ili nešto slično uskočiš u drastično rokerskiju varijantu?

Brecelj: Cocktail sam napravio sam, bez direktnog uzora i kontakta s onim što se događalo u Ljubljani, u leto 1973. Zapravo sam počeo još ’72. i za godinu i po dana sam napravio tih desetak komada (pesama – op. prir.), posle kojih mi je laknulo i bio sam uvjeren da nisam bez veze odustao od pjevanja crnačkih duhovnih pjesama i pokušao da nađem neki svoj izraz u jeziku kojim sam govorio. Tako sam dobio onu prvu i najvažniju potvrdu koju svaki stvaralac treba da ima – od samog sebe. Dobio sam je od drugih i time što sam s pjesmom Duša in jaz te godine uspjeo u Subotici, a ne godinu dana ranije, kad sam bio s tri ženske. Tome je nešto kumovao i Bojan Adamič, kom posvjećujem treće izdanje albuma Cocktail. Ono će izaći za mjesec dana, baš prije izbora, tako da inkasiram još nešto od ovih političkih stranaka, po koju tisuću maraka, što je za mene velik novac. Adamič je lanjske godine umro, a ja sam mu tri mjeseca prije toga nudio da napravimo još par komada, ali su ga bolest i godine u tome onemogućili. Dakle, ja sam kao formirana ličnost, zapravo kao neko ko je potvrđen sam pred sobom, postao nekakva fora i, kao takav, interesantan jednoj grupi stvaralaca koja se zvala Sedam svetlosnih let, a koju je vodio Boris Bele.

Gile: Ko je tu još bio osim Belea i, pretpostavljam, Činča?

Brecelj: Bio je tu Andrej Trobentar, jedna ne tako poznata, ali svojevremeno značajna figura u Sloveniji. Bio je tu i Dušan, koji je kasnije svirao u prvoj postavi Pankrta, i oni su svirali Doorse, ali su imali i neke svoje pjesme. Bele je tada napravio Svaki čovjek ima svoj blues, koja će takođe ići na ovo reizdanje, uz još neke pjesme iz tog perioda. Oni su se meni činili kao jedini s kojima bih htjeo da sviram, od svih koje sam vidjeo u Ljubljani. Svaki čovjek… je imao baš neku hipijevsku ideju, koja se meni jako svidjela i tu smo odlučili da napravimo projekt. Počeli smo da se družimo i u roku od dva-tri mjeseca rada napravili smo kostur prvog albuma i na jesen je počelo snimanje.

Gile: Kako ste došli do prvog albuma? Mislim, malo je čudno da slovenački bend u to vreme dođe u PGP, koji je i danas prilično konzervativna firma, a onda, mogu da zamislim…

Brecelj: Relativno lako je to bilo. Bio je tu jedan poduzetan čovjek, kom sam zaboravio ime, koji je imao svoju pod-firmu Suzy i koji je sve to dosta pogurao.

Gile: A Vrdoljak, jel’ i on tu pomogao?

Brecelj: To sam baš htjeo reći. Moj bivši prijatelj Dražen Vrdoljak je dosta u tome pomogao. Njegov je utjecaj preko novina i radija bio jak, a isto je bilo s još jednim mojim bivšim prijateljem – Vitomirom Simurdićem.

Gile: Zašto kažeš „bivši prijatelji“?

Brecelj: Još pre 15-20 godina su oni otišli u drugom pravcu i nisu me oduševili svojom ulogom, ni u muzici ni u javnom životu uopće. Vrdoljaka sam zadnji put vidio kada je vodio Pjesmu Evrovizije i tada sam pozirao s mrkvicom iza njega, što je jasna aluzija na onu šalu s uvlačenjem srednjeg prsta u dupe Ive Robića na Opatijskom festivalu ’74 godine (tim gestom, tokom zabave po završetku festivala, na kom je promovisan novi album Buldožera, Brecelj je svojevremeno izazvao popriličan skandal u pop-svetu skandal – op. prir). ovo je bilo nekih 26 godina kasnije i moram da priznam da sam se oba puta slično osjećao. A ta ploča je imala meteorski put – u decembru je izašla, 15. decembra je već bilo prodato 12.000, a početkom februara je morala biti zgasnuta.

Gile: Koliko se sećam, na prvoj verziji omota je na jednom kvadratiću onih vaših novina bila Titova slika, koja je brzo bila zamenjena?!

Brecelj: Da, to su bile gluposti od kojih mi se i dan-danas gadi. Te godine su bile godine pozne političke reakcije. Broz je imao pet godina do smrti, a mladi jugoslovenski film je bio ugušen i ta se represija širila i na popularnu glazbu, iako baš nisu imali brze reflekse. Bilo je sastanaka u PGP gde je, na primjer, Dušan Jakšić izjavljivao da on ne može pustiti da pjesma Djevojčice ide na ploču, jer on sam ima kćerke…

Gile: To već govoriš o drugom albumu. A između njega i prvog bila je velika pauza, koliko se sećam.

Brecelj: Jeste. Za to su krivi ljudi popud Duška Jakšića… Jel’ on još živ?

Gile: Pravo da ti kažem, nemam pojma.

Brecelj: Ja sam gledao njegovu izvedbu pjesme Mirno teku reke, još 50-60 i neke na Opatijskom festivalu i slušao ga po radiju i onda mi je taj isti čovjek stao na put ’75, kao član komisije koja je odlučivala što može biti objavljeno, a što ne, s jednim takvim kretenskim komentarom, da on ne može pustiti takvu ploču.

Gile: Da li ste imali slične probleme i s koncertima ili su tu stvari ipak išle normalnije?

Brecelj: Od 1975. do 1977. godine, povijest Buldožera je bila povijest zakazanih a neodržanih koncerata, čekanja na izdanje ploče, glupih iščekivanja rezultata zasjedanja nekih komisija, s neproduktivnim pijankama između, gdje smo sami sebe uništavali, jer uništiti taj sistem nije se dalo. Nismo mogli da napravimo ništa kreativno i nismo mogli da izađemo. Gušeni smo i stopirani na početku prilično. Tako da sam ja, kad sam izašao iz Buldožera, imao za sobom 80 koncerata, posle četiri godine postojanja benda. Od toga je 45 bilo u zadnjoj godini. A ti znaš šta je 35 koncerata za tri godine, kad si u naponu snage.

Gile: Koliko si godina imao kad je izašao prvi album?

Brecelj: Dvadeset pet, možda 26. I onda je nastala pauza od godinu i po dana između prvog i drugog albuma…

Gile: Koji je, na kraju, posle dosta zbrke i nekih popravki, koliko se sećam, objavio Helidon.

Brecelj: Jeste. Ne sjećam se s veseljem tog vremena. Morali smo Idem u Nirvanu prepraviti u Idem u kafanu i takve neke gluposti. Bili smo ostavljeni da se dinstamo i čekamo da to ipak nekako izađe.

Gile: I koliko vam se promenila situacija kad je izašao drugi album?

Brecelj: Pa, promjenila se utoliko što udarac koji je ta ploča napravila nije bio onako silovit kakav bi bio da je izašla godinu dana prije. U međuvremenu se dosta stvari ispodogađalo, i na vanjskoj sceni i na unutrašnjoj

Gile: Mada je to dosta vanvremenska ploča, i dan-danas zvuči fenomenalno.

Brecelj: Može biti. Prije nego što sam se rastao s Buldožerima, ja sam tvrdio da je prva ploča bolja od druge. Oni su svi tvrdili da je obrnuto.

Gile: Ja isto više volim prvi album.

Brecelj: I tu, u toj različitoj proceni prve i druge ploče leže razlozi mog brzog napuštanja i njihovog brzog, konačnog komercijalnog uspjeha. To nije slučaj, nego rezultat logične, dobro smišljene politike benda, koju je Bele vodio posle mog odlaska. Grupa, dakle, nije postala beznačajna s mojim odlaskom, nego je imala svoju ulogu i težinu i kasnije.

Gile: Kako je to bilo na početku? Jel’ on uvek bio vođa Buldožera ili je to bilo malo demokratičnije?

Brecelj: Bio je to konzilijum. Bele i ja smo bili presudni, ali u aranžiranju i tim prelazima između pesama su značajni bili i Činč i Lovšin. Oko tekstova smo najviše radili Bele i ja.

Gile: Jeste li baš zajedno pisali tekstove ili je svako donosio svoje?

Brecelj: Svako svoje. Nije nam uspjela ta fuzija u pisanju tekstova, osim na samom početku.

Gile: Ko je radio omot prvog albuma i koliko je tu bilo vaših ideja?

Brecelj: Slavko Furlan je to radio, a mi smo imali puni uticaj. Slistili smo jednu kutiju viskija skupa, za 14 dana, i onda smo to slagali. To je bio baš grupni rad.

Gile: On je radio i drugi omot?

Brecelj: Jeste, ali to je već bio kraći projekt. Nije imao ni te širine ni tog zamaha kao prvi.

Gile: Znači, kola su otprilike polako pošla nizbrdo posle drugog albuma?

Brecelj: Kao kod svakog benda, uglavnom.

Gile: Pretpostavljam da je neko posle tog uspeha poželeo da bend bude komercijalniji.

Brecelj: Ma nije to baš tako bilo. Mi smo bili složni u naporima da se ta ploča napravi dobro. Ali je Bele više težio ka oblikovanju. Da to bude glatko, da bude nekako kompaktno, da se više uvuče ulog pjevača unutra, što sam ja osjećao kao stezanje vlastitog razvoja. Bio sam prilično u defenzivi, što sam dosta i nosio, a onda mi se od jednog vremena počelo činiti da ta defenziva ide bez razloga na moju štetu, jer sam baš u tom zadnjem periodu, na mini-albumu Živi bili pa vidjeli, dostigao jedan stepen zrelosti kao kompozitor. Nešto sam i naučio od Belea, i tu sam postao suvereniji, tako da više nisam osjećao saradnju kao ubjeđivanje čija će ideja biti bolja, nego kao rivalski boj među autorima.

Gile: Vi ste ustvari bili prvi jugoslovenski bend koji je u rock’n’roll uveo elemente teatra i humora. Pre nije bilo takvih bendova, a ni posle ih nije bilo baš mnogo.

Brecelj: Nažalost je tome tako. Jedini izuzetak koji se meni sviđa su Mamojebac, koji su se pojavili ’95.

Gile: Jesi li to ti forsirao? Mislim, ti si izlazio na binu u onim kolicima za invalide, gitarista je, koliko se sećam, na jednom Boom festivalu u Beogradu bio obučen potpuno u belo, što je bila parodija na Bijelo dugme…

Brecelj: Da, ja sam sigurno tu pomagao. To je bila jedna od kreativnih točaka, ta teatralizacija same svirke u kojoj smo svi uživali.

Gile: Te scenske fazone ste smišljali unapred?

Brecelj: Svakako. Svaka najava je bila smišljena. I dok smo bili bogati u tome, dotle je bend cvetao. Čim smo u tome osiromašili, bend je bio u defenzivi. A inače su svi ti koncerti meni bili patnja. Nisam se dobro čuo, pjevao sam napamet… Iznuren sam bio. Sve je to bilo slabo i štetno za zdravlje – razbacivat’ se po bini, atletičariti i ništa se ne čuti. Svaki koncert je bio samouništenje, tako da mi je laknulo kad sam izašao iz rock’n’rolla.

Gile: Stigli smo do mini-albuma „Živi bili pa vidjeli“. Koliko je prošlo od drugog albuma do te ploče?

Brecelj: Možda godinu dana.

Gile: Da li ste namerno radili mini-LP ili niste imali dovoljno materijala za „normalan“?

Brecelj: Nismo imali, a to smo radili kao naručeni projekt, za potrebe filma. Naša kreativna snaga nije bila velika.

Gile: Po mom mišljenju, to je odlična ploča. Recimo „Novo vrijeme“ ima direktnu vezu s punkom.

Brecelj: Svakako, to je bila naša reakcija, naš odgovor na punk. Mi smo ostali savremeni nekako do početka osamdesetih. Ja sam otišao iz benda jer mi se rodio sin, pa sam se povukao s tog terena.

Gile: Koja je bila tvoja vizija benda? Gde si se razišao s Beleom?

Brecelj: Ja sam želeo da budemo vucibatine koje imaju svoj kamion i opremu i sam sam se, posle 20 godina, toga dočepao, između 80 i 90 posto.

Gile: A što se tiče muzike?

Brecelj: Muzika… pa otprilike onako kako sad radi Mamojebac – destrukcija oblika, krajnje granice ironije i još kreacija unutar toga. Pokazao sam malom pločom Parada, majmuni i trotoari šta bih hteo da radim. Svaka od tih pesama bi, da ju je Buldožer izvodio, bila udarna.

Gile: Zašto je Bele bio protiv toga?

Brecelj: Nije on to ni čuo. To sam ja napravio posle, kad sam definitivno raskinuo s njima.

Gile: Jednom si mi rekao da je tebe bilo dosta na albumu „Izlog jeftinih slatkiša“, mada fizički nisi učestvovao. Zašto si tad otišao?

Brecelj: Jeste, tu je oko pola mojih vokalnih aranžmana. A otišao sam možda i zbog toga što sam, kako i na zidu mog kluba piše: „Rođeni diktator“. Mislio sam da sam pružio dovoljno dokaza da bi moja reč trebalo više da se ceni i sluša, a opće raspoloženje bilo je da je grupa više želela taj put koji je obećavao Bele – od hale do hale, avionima i to… Kad sam rekao da odlazim, pitali su me da li ću se zaposliti… A posle godinu dana samo ja nisam imao službu, svi oni bili su stalno zaposleni.

Gile: Ipak, nisi to naglo presekao.

Brecelj: Ja sam polovinu poslednje godine nagoveštavao da ću izaći iz benda i definitivno sam to uradio u februaru ’79. Onda sam napravio tu malu ploču, pa sam sa Ivanom Volarićem Feom godinu dana u duetu Zlatni zubi radio na terenu i posle sa grupom Marjanov čudni zajec. Ta postava je snimila jedan album i imala 27 koncerata. I mislim da na toj ploči, iako na njoj nema ničega što bi trebalo velikim slovima upisati u povijest, ipak ima dobrih pjesama: Svuda ljudi, svuda zastave, Jen, dva, jen, dva, tri, Jesenje haljine… Ljudi koji su tu radili možda su najbolje trenutke svoje karijere imali u Marjanovom čudnom zajecu. Sad se bave ili komercijalom, popom, ili nemaju veze s muzikom. Ja sam tu pokušao da, od muzičara koje sam voleo, iz neke lične desperacije izgradim bend, za šta nisu postojali realni uslovi. Svi ti ljudi se danas rado sećaju tog perioda, ali onda nisu bili spremni da se otkače i posvete se tome onako kako sam ja mislio da bi trebalo. Dugo sebi nisam priznavao da to neće ići, pa se bend raspao sa zadnjom zajedničkom akcijom – iskopavanjem kanalizacije za drugog basistu, koje smo i ovekovečili na omotu i tako smo zaključili jedan za mene značajan projekat, ’83. i ’84. godine.

Gile: Ta ploča je bila vrlo loše distribuirana…

Brecelj: Bele je tad radio u Helidonu, ali je bio jako zauzet oko Buldožera i nije stizao da se time bavi. Tako da sam ja budzašto otkupio 300-400 primeraka i sad ih imam kao jako lep prigodni dar za prijatelje i saradnike. Još malo imam tih zaliha.

Gile: Naredne dve godine svirao si sam. Zašto nisi napravio klasičan bend?

Brecelj: Moj lični život bio je organizovan tako da mi posle raspada MČZ interes nije bio stvaranje benda, nego rešavanje ličnih problema. Uleteo sam u vezu sa jednom ženskom, vezu koja je trajala dve-tri godine i koja se završila bezuvjetnim razlazom i mojim poslednjim delom – kasetom Desant na rt dobre nade, na kojoj je pesma Dan Republike i još šest-sedam koje sam radio kad sam prešao u pozorišne vode. Za Ljubišu Ristića, zvanog Karađorđević, radio sam kao dečko za sve – pravio sam muziku i glumatao. Na osnovu te funkcije dobio sam besplatno spavanje u garderobi Mladinskog gledališča u Ljubljani i čak su i tu grešku napravili da su mi dali u ruke jedan projekt kao reditelju. To je za mene bio veći orah nego što sam mogao slomiti. Ja sam već bio počeo trčati po travi s glumcima, a tekstove još nisam napravio. Kad sam ih konačno napravio, crpeo sam ih iz tog rastanka koji sam malopre pomenuo. To je trajalo četiri meseca, ali su za to vreme miševi nabavljeni za predstavu crkli u gajbicama u kojima su držani i onda su Dušan Jovanović i još neki ugasili projekt… Nonšalantno, nisu hteli ni pesme da pročitaju, a znao sam da su dobre i da su dokaz da sam 1986. kao autor bio i te kako živ. Za taj projekt sam stvorio jurišnu jedinicu, koja je za 14 dana to snimila. I mislim da sam ’86. napravio svoj zadnji korak, koji je, iako po mom ubeđenju nije lepo da se kao stvaralac mešam u muzičku kritiku, bio ispred novog vala, možda najoriginalniji dio onoga što sam do sada radio.

Gile: Kakvi su ti planovi za budućnost?

Brecelj: Želim da posle petoletke koju sam posvetio stvaranju Kulturnog centra u Kopru, i tokom koje je kroz mene tekla razna muzika, koju nisam do tada pažljivo slušao, nađem svoje vreme, da se staložim i da napravim četvrti korak, koji bi imao sve dobre osobine moja tri prethodna muzička perioda, a ne bi ličio ni na jedan od njih. Verujem da ću uspeti da se smirim od organizacijskih radova i da ću iznenaditi i tebe, koji si stari poznavalac mojih radova, ali i sebe. Na kraju desete petoljetke života, hteo bih dati još jedan impuls. Ako uspem – O.K. Ako ne – pa ništa, nikome nisam ništa dužan.