Branimir Štulić, povlaka – Džoni. Punih 27 godina, ispijenog lica, nervoznih pokreta, odslužen vojni rok, podaci za arhivu. U polumraku sobe, dok leži na krevetu, Džonijevo lice priča svoju priču. Da li je to Azra ili sam život, kao da nije bitno. Drago mi je što mogu da čujem čoveka koji je za ciglo dva sata razmaženu beogradsku publiku doveo na ivicu frasa, oduševljavajući je i dižući je iz udobnih belih fotelja Doma omladine. Džoni se tim ljudima nije udvarao, niti je mnogo govorio. Radio je ono što najbolje i jedino zna: svirao je za sebe i druge, uz sjajnu asistenciju Miše Hrnjaka i Borisa Leinera. I kad su se sva svetla ugasila, kad je gomila krenula u noć, ostala je Azra u svlačionici, mokra do kože, umorna i zadovoljna.

Sedimo u hotelskoj sobi i govorimo svi u glas. Razgovarati s Džonijem onako kako ste navikli, uz klasično pitanje i šablonski odgovor – nije mogućno. Džoni se ne da, ja ne razmišljam o tome. Neka im bude: muzika kao povod, ali prvo nekoliko reči o fenomenu aviona, letenja, odnosu neba i zemlje i ostalim galaktičkim pojavama visprenog vazduhoplovstva. Zbunjeni?

„Naravno da sam umoran. Legli smo sinoć u pol dva, ustali u pet, išli na vlak i sad se opet moramo dignuti u pet… Išli smo u Split avionom, ja sam išao prvi put. Fakat mi je bilo kad smo dva puta pali na glavu, to je… prvi put sam tad kužio da pilot mora da bude monstrum od čoveka. Zamisli, voziti onu grdosiju, stotinu ljudi unutra! Kad ona krila pulsiraju na vetru, pa kad osjetiš onaj vetar, misliš kako ga vetar ne zanese… Prvi put sam u životu išao avionom na Splitski festival i nazad i sad treba ići u Rijeku… valjda se neće srušiti. To je navika, to nam je usađeno da se bojimo leta, ali ljudi se zaljubljuju: kad osetiš onu visinu, snagu, to je… to je… znaš šta sam ti htio reći? Ja bi voleo bit pilot al’ da sam vozim taj avion. Nikad nisam voleo da me drugi vozaju, nikad. Nemam poverenja u druge, imam poverenja samo u sebe. Znam svoje slabosti, vrline. Kad bih ja mogao taj avion voziti! Pa kad osetiš onu snagu, ti boga, čitav svet je tvoj. Zamisli koliko su ti ljudi bili sretni, tamo tridesetih godina kad su bili – piloti. Pilot lovac! Pa, sve ribe bile su tvoje, kakvi rock’n’roll! Rock’n’roll je k’o vazduhoplovni narednik koji točak menja, al’ pilot lovac!“

Džonijeve ruke su kao krila: levo i desno od užarenih očiju koje te streljaju i uveravaju da je veza rock’n’rolla i vazduhoplovstva, u ovom slučaju, sudbinska i neponovljiva. Pitam ga: da li je rock’n’roll danas bar malo moćan ili je onaj pomenuti točak već promenjen i bačen na đubrište.

„Politika je moćna, ali rock’n’roll… ne mislim da je izuzetno moćan. U biti, gledaj ovako: sigurno će neko popušiti, shvatiti. Kao svuda, uvek su matematičke mogućnosti da tu ostanu barem dvojica. Devedeset osam će to imati i – zaboraviti… Ja nemam šta biti zadovoljan zbog te dvojice koji su popušili Azru ili šta ja znam koga, jer logično je i matematički da će ta dvojica ili više njih popušiti idući put bilo šta, bez obzira šta je u pitanju. Pazi, u prošlom stoleću kad su se mladenci uzimali, davali su im nameštaj. Danas im poklanjaju hi-fi uređaje, shvataš? Sve se menja. Nekad smo pričali o nogometu, danas o muzici. To je u prirodi stvari da svako živi svoj život. To je pitanje standarda da imaš nešto u uhu: ne da slušaš, već da imaš tu nešto što se događa. To je disco. Svejedno šta je! I sad, pitanje kakav je uticaj: kurčevi uticaj! Ja sam nešto drugo mislio. Ja i momci dajemo sve iz pete, mislim to je nešto iznutra, znaš. A večeras sam po prvi put nešto drugo osetio. Kao kad stara prima-balerina piše svoju životnu biografiju, pa veli, kad sam se pojavila, tri puta su me zvali na bis!

To te čini zadovoljnim, pitam i gledam ga ravno u oči.

„Fenomenalno. Šta će više čoveku. Sjajno.“ Osmeh mu za kratko preplavi lice i ruke mu se smiruju za tren, da već u sekundi prsti počnu da igraju ples pantomime koja sledi bujicu reči:

„To u Beogradu nisam očekivao. Izgubio sam već svaku nadu. Mislim, stari… To ti je tako u životu. Moja stara je bila gladna celi život. Sad kad može jesti – ne sme. Kineska poslovica: sve stvari na putu prema konačnome poprimaju drukčije forme od onih što na kraju budu.“

Stari Kinezi nisu imali priliku da čuju Azru i zato mogu samo da žale. Doduše, prvi Azrin koncert te večeri – na stadionu OKK Beograda, pod bakljama od kojih su samo neke nemoćno osvetljavale prostor – nije ukazivao na trijumf u Domu omladine, gde je trebalo da nastupe oko 22 časa. Loše ozvučenje, malo publike, nepodesan prostor – ulaznice ni ovde nisu bile jevtine – doveli su Azru u vrlo neprijatan položaj. Srećom, Džoni i comp. nisu se smeli: prašili su iz sve snage, koliko su znali i umeli i pokazali da je profesionalizam za sto koraka ispred svih nemuštih i dragih amaterskih pokušaja. Sve je bilo loše, sem Azre. To nije kineska poslovica, ali može da bude.

„Tamo mi se nije svidelo. Bilo je previše mistično. Ja sam ti rekao da je na tom stadionu atmosfera bila hladna, bilo je tako nategnuto, kao da usred bela dana u robnoj kući snimaš porno film. To je slično kao u studiju M u Novom Sadu. Onaj studio M! Ne smeš da se odvrneš, oni sede, snimaju te, osećaš led oko sebe. Ne znaš kako, ne znaš šta da radiš…“

Šta tada radiš, pitam naivno.

Počinje razgovor (dijalog-monolog) o albumu Azre. Sećam se: u poslednjih sedam-osam godina uvek sam nailazio na ljude koji su o svom delu, bez obzira o čemu se radilo, nalazili reči samohvale, reklame i EPP poruke. „Divno“, „sjajno“ i „bajno“ bile su najčešće fraze kojima su mi umetnici objašnjavali njihovo životno delo. Džoni me je pomeo. Album mu se ne dopada, jer je produkcija, kako sam kaže – usrana. Ne može da sluša svoju ploču. Nije zadovoljan. Ne hvali svoje delo. U rečima nema propagandnih parola. Iz Džonija izlazi nataložena gorčina i kao vrela lava spušta se put sabesednika koji pokušava da uhvati konce i razmrsi gordijev čvor.

Tako je, kažem, i dodajem da je nemogućno Azru prepoznati na ploči i na koncertu. Istini za volju, album mi se sviđa, Džoni preteruje u svojim krivicama i možda često naglašava problem tamo gde bi trebalo da vidi rešenje. Produkcija jeste tanka, vokal je izbačen u prvi plan, ali kad se sve odčepi, na dobrim kutijama to dobro zvuči. Čak – sjajno. Još kad bi se ona energija s koncerta pretočila u zvuk jedne sobe…

„Taj glas na koncertu ima rezona, on dolazi iz toga, a na ploči ga nema, tamo fakat iritira jer nema iz čega da dođe. (Psovka.) Ništa ne razumeju, mislim, žao mi je… Ja koji sam svoju ploču želeo čitav svoj život – sad ne mogu da je slušam. Pa to je užas! Ma ništa mi ne znači to što mi kažu da je za naše prilike ovo dobra ploča. Koji je to kriterijum? Šta bi Tesla uradio da je bio prvi u našim prilikama? Bio bi ćata, birokrata, nosio bi odlikovanja i… Hoću stvarno da dođem do boga. Ta ploča mi u tome nije pomogla. Sad znam šta treba činiti… Jedino mi se „Gracija“ dopada, taj album je Graciji i posvećen. Skroz. To sam ja čistio sebe, čekaj, možda je pretenciozno, ali to je fakat. Marina? Marina je poznanica. Ali, Gracija je deo života… „Obrati pažnju na posljednju stvar“, to ti se sviđa? Joj, to opet nije bogato kako bi trebalo, ta gitara je plink-plink, namerno sam ubacio i prilepio onaj električni deo, samo to nije ispalo kako sam hteo. Želeo sam da to bude kao Velvet Underground, ali nigde tog sounda! Onog starog, beat zvuka, ja sam hteo da celi LP pršti u gitarama, da ima zvečećih gitara, znaš. Al’ to je ta nevolja, isparilo… Zadovoljan sam da se ljudima album dopada, al’ ja tu ploču ne mogu da slušam.“

Pitanje: Da li bi bio srećniji da ti možeš da slušaš ploču, a da se ona ljudima ne dopadne?

„Pa… ne znam da li bih bio srećniji. Ali mislim da bih voleo da mogu da kažem da je to prava stvar. Krajnje, strateški, ja sam sebi kriterijum. U biti, ja sam sam sebi bog, jer boga iznad mene nema. Ako stvarno budeš tražio boljeg od sebe, nikad ga nećeš naći… S druge strane, stvarno mi je drago ako se to ljudima sviđa, tu nema furanja, drago mi je. Samo, boli me. Bilo bi divno kad bi se i meni dopadalo. Bio bih sretniji… Na dobrom ozvučenju Azra zvuči vanredno, svaka svirka zvuči ludo, moja mama zvuči… Ali kad album staviš na moju ‘Travijatu’, to je da se ubiješ…“

„K’o svaki drugi posao, ništa krvaviji, ništa gori ili bolji, ali, stari, hoću svoju kintu, shvataš? (Psovka). Uuuh, svi mi govore: pašćeš na guzicu kad dobiješ tu kintu, a ja ne mogu da vratim dug od milion dinara koji vučem skoro šest meseci. Stid me je, nikako da skupim. Potrošim četiristo hiljada, dođe drugih petsto, i nikad nemaš kinte. To ne mogu da kontrolišem.“

Oko love – za probleme nove. Brzo menjamo neprijatnu temu i prelazimo na novi singl. Gde se snima, kako, s kim. Džoni, počinji!

„Sa Husom i bar će se potruditi, nije mi žao. Mislim, osetićeš… Ja sam hteo i album snimati kod Trulog, ali je on stalno imao nekih poslova, nikad se nismo mogli naći, a ja nervozan, hteo sam pošto-poto snimiti album. Hus mi je govorio da čekam i tako. Bio sam ljut na sve i rekao: napraviću album bez sviju vas. Tad sam bio u komi i uopšte album je sniman u jednoj neprijatnoj, mračnoj atmosferi… To se može osetiti.“

„Kad govorim o domaćoj muzici uvek kažem da je muzika onakva kakvu je zaslužujemo. Princip delanja je uvek isti. Tu razlike nema… Ja volim svoj posao, imam sreću da ga radim i voleo bih da svi s istim entuzijazmom pristupaju istoj stvari. Ali ja ne mogu uraditi ceo proces… Ti boga, strahovito me boli kad vidim te nepravde… Pa nismo svi isti, postoji prirodna razlika među nama. Duboko me ubija, ma ne… ne mogu da pričam.

Ma, nikada ne možemo svi biti isti. Nikada. Ja bih bio najsrećniji da vidim da svi žive bolje od mene, al’ me niko neće zezati u mozak.“

Došli smo tako do Azrinog repertoara. Na dva koncerta u Beogradu (iste večeri, dva sata non-stop svirke) Azra je predstavila gomilu songova koje ne znamo. Nisu na ploči i pitam: zašto?

„Znao sam: ako idem s tim pesmamam teško da će proći. Ja sam strahovito želeo tu ploču i nisam hteo da se lome koplja oko toga, nisam imao vremena. Jer ja sa Azrom sviram već četiri godine, pun mi je… znaš… Stalno sam želeo da mi krene, da me puste da snimam svoju muziku, da radim, jer je to jedino što znam i umem. Ja bih to radio čitav dan. Drugo me ne interesuje. Naprosto, tu ja zaboravim na sve, kad radim. Čitavog sebe unosim. Hteo sam da dam jake tekstove. Da se na neki način afirmišem, da vide da imaju posla s ozbiljnim čovekom. To znači da hoću pred sobom da budem čist… Teško da bi neke stvari prošle. Recimo, tekst „kakva je pizdarija ovaj grad“, morao bih neku drugu reč staviti ili šta ja znam, ima tu drugih tekstova… Za tako nešto morao bih se krvavo boriti, i bih da mi je, stvarno, čitav program takav. Bih, bez problema. Ali znam da mi je to trećina svih stvari i to je dnevna politika iza koje stojim. Za par godina to više neće biti aktuelno. Koga to zanima? U Parizu studenti nisu ni čuli za Parisku komunu, za sve one divne ljude… Tužno, ali istinito… Svako vreme ima svoj kodeks ponašanja…“

„Kad god izvodim svoje pesme, uvek ih držim pod lupom: da li su još uvek aktuelne, da li stvarno nešto znače, da li imam prava da ih pevam. Zaista, ako nešto kažem, stvarno verujem u to. Bio bih poslednji čovek na svetu da dižem parole a da živim bolje od onih drugih kojima su parole upućene. Ponavljam još jednom: stvarno verujem svojim tekstovima. Oni su moje ogledalo i tu između njih i mene ne postoji razlika…“

Gestikulacija ne prestaje, lice ne miruje. Džoni se vrti na krevetu i kao da sedi na iglama: ne posustaje u razjašnjavanju sebe i razotkrivanju istine. Totalno i do kraja.

Tako i Azru treba prihvatiti. Kao svojevrsno otkriće života iz ugla Branimira Štulića, iz perspektive zrelog i iskusnog 27-godišnjaka koji tačno zna šta želi.

* * *

Još dugo je gorelo svetlo u sobi na trećem spratu hotela „Union“. Krevet je bio rasturen, neko je spavao, mleko je teklo na sve strane, Papić je ispitivao sve moguće uglove i konačno smo, na isteku noći, rešili da krenemo. Zvali su me na žur iste večeri/jutra, ali je bilo daleko. Rekli smo „zdravo“ i zatvorili vrata. Bio je već petak, septembar se približavao, oran za rad. Zatim sam slušao „Marinu“ i zaboravio na žur. Telefon je zvonio i služba buđenja me je obavestila da je vreme za ustajanje. Pustio sam „A šta radim“ i popio prvu jutarnju kafu.

* Tekst je objavljen u magazinu “Džuboks” broj 98, od 26. septembra 1980. godine, izvor XXZ magazin.