Verujte mi: Zeznuta tema. I neočekivana! Nedavno smo na času srpskog analizirali kratku naučno-fantastičnu priču onog Amera koji predviđa neverovatne stvari. Zato sam očekivala,  pravo da vam kažem, nešto kao: Pojedinac u digitalizovanom svetu… To me strašno privlači! Prošli put ste nam dali temu Ljubav u dvadeset prvom stoleću. Smem li reći: srceparateljnu? Ne zamerite ni što ću reći: jedva sam nešto  našvrljala, za tri minus.   Eh, da sam pretpostavljala to, o nadahnuću, verujem da bih se bolje pripremila. Onako, u glavi. (A gde bih drugde? Bože,  baš sam blesava!).

Divni časi nadahnuća? Živim u porodici – kako se to lepo kaže – praktičnih ljudi. Neću sad mnogo u detalje, šta rade moji stari. To jest roditelji, dodajem: i moj brat. Stariji je od mene. Da predstavim jednu njegovu dimenziju: vidi on mene, čitam neku knjigu. Recimo roman. Ah, nije važno koji! Kaže mi tada: Seko, ako tako nastaviš, nećeš dogurati daleko. Što jest – jest, on je dogurao do studija u Americi, i do diplome tamo, ali se vratio u Novi Sad. Šta kog vraga da radim tamo?, rekao je. Kako bre?, zinuli stari u njega kao da vide ufovca. Ništa kako, dragi moji! Ako i ovde mogu da pravim pare! Kad je to rekao,  moji stari su skočili od radosti. Stari manje, pati od išijasa. Stara više, ona još uvek ide na fitnes. Jeste, moj brat pravi pare. Kako? Nije važno. I ja od toga imam koristi. Reci, dete,   koje patike da ti kupim? Ne volim kad mi brat kaže dete, i to onim svojim odsutnim glasom. Znate, on uvek, sto posto sam sigurna, razmišlja samo o njemu važnim stvarima. Bilo kako bilo, patike volim. One vrhunske.

Eto, to je moja porodica.

Samo je deda izrod. Onaj sa mamine strane. Onaj sa očeve? Bog da mu duši prosti. Ali, deda izrod je zapravo sjajan tip! Još uvek slika, izložbu je imao nedavno, znate, u jednoj lepoj galeriji… Sad ne mogu da se setim, ali naziv joj zvuči totalno antički.  Bilo sveta, auuu – mnogo! Moj brat smatra da je to bio skup naftalinaca. Najmanja dioptrija očnih prozora – četvorka. To je srećom rekao kod kuće. Da, i to da smo on i ja popravili prosek godina prisutnih. Majka kaže da bi mu dala po ušima da je to, ne dao mu dragi bog, izlanuo tamo. I to pred onim svetom u kojem je bilo učenih glave. Bezlovaroši, kaže na to stari. Stara? Oćutala – srce joj na očevoj, a mozak na strani svog muža. Jeste, moja majka voli svog oca, ali mene upućuje na drugu stranu.

Praktičnu.

Sve je to lepo, tvrdi mama, razneže me njegove slike. Tako, do daske. Ali, iz detinjstva se sećam,  moj otac  je više davao za materijal nego što je dobijao za svoje slike. Svi su govorili: alal vera, lepo slika. Ali, nikad se nije probio u neku elitu. Malo, u zadnje vreme. Kasno, misli moj otac, šta sad ima od svega? Promenimo temu, kaže tada moja majka. Jednom mi je rekla, sve kao slučajno, da je njen otac celog života podseća na kockara unapred spremna da izgubi. Kockar – bez suza, bez jadanja. I uvek iznova započne, kao kad je predavao u školi: bela kafa, zemička, peške do škole. Kod kuće, u malom ateljeu, svakog popodneva – slikanje.

Deda?

Zna li za te komentare? Ne znam. Ja?  Volim kad odem kod njega u posetu, živi u jednoj starinskoj prizemnici. Pre je bio u jednom lepom stanu, kojeg se sećam samo po mirisu nedeljnih knedli sa šljivama. Vrlo mutno, ali se sećam. Postao mu je nepodnošljiv taj stan, jednog dana. Odavno – u prizemnici. Ispod vrata i prozora zasvira severac. Plus, zajedničko dvorište, znate već kako to izgleda u našem mestu. Tamo ga zovu Profa. Kad ga posetim? On odmah ostavi slikanje, obriše ruke krpom namočenom… Biće – u razređivač. A sad, kaže on, malena moja – sledi voćni čaj.

Lepo je kad je zima, napolju pada sneg. Pahulje se lepe na staklu, majke mi – kao na čestitkama ali prave pravcate, mi sedimo kraj kaljeve peći. Deda više miriše no što pije čaj, pita me čime se bavim tog dana, imam li nekog mladića i tako to. Svaki put baci pogled put portreta moje bake. Sećam se mutno njenog lika, davno je, znate, otišla na onaj svet. Ja, kad se setim, setim se mirisa onih knedli (vratite se na deo teksta, gore – da ne pišem ponovo).  Ponekad deda pokaže rukom prema portretu i kaže, meni: Kad budeš živela s nekim, nikad se nemojte svađati! Ćutim, da baš tako – svađala sam se već sa mojim mladićima. Nizašto, ali smo se svađali. I mirili. Pa se opet svađali.

Deda uvek ima zasukane rukave, i leti i zimi. Bele mu se podlaktice. Mršave, koščate. Mislim da me razume zašto se činim, eto – kao nisam čula to što je rekao o baki. Upita me i šta čitam. Nikad ne komentariše mnogo, istina kad spomenem klasike, naravno iz obavezne lektire (vi ne uzmičete, profesorice u zahtevima!), licem mu se raširi osmeh. On ima jednu veliku vitrinu punu knjiga, uglavnom o slikarstvu i uopšte, znate, o umetnosti. Ponekad ga zateknem kako čita. Onda me upita imamo li u programu Lorku, Jejtsa, Cvetajevu. A posmatra me onim svojim velikim očima, majke mi – to su dva tamna kruga. Ali dva kruga neke tugaljive blagosti.

Ćutim, sramota me. Lepo zvuče ta imena. Ali, kako i vi kažete, profesorice: Ta nisam ja ministar prosvetni! Nisam to rekla, da ne pomislite da jesam.

Bila sam kod njega nedavno, mislim posle Prvog maja. Odmah me upitao: Iduće godine, maturantkinja? Da, deda. Drago mu, nije pogrešio. Imala sam u ruci knjigu pesama jedne mnogo, mnogo poznate pesnikinje. Savremene, naravno. Pozajmila sam je od Cece, pa htela da joj vratim knjigu. Ali, rekoh sebi, kad već idem u taj deo mesta, da svratim kod dede. On – pije kafu, noga preko noge, posmatra nedovršenu sliku. Uh, deda, koja promaja kod tebe! Da zatvorim prozor? On samo slegne ramenima. Kaže: Knjiga? Naravno, deda, vidi šta sam čitala.

On lista stranice, sve ćutke. Greje prste dahom, ne baš često, kao da lista knjigu od leda a ne od papira.

Gle, kaže, zar se poezija srozala na ovo smeće? Kakvo, deda, smeće? Pa ta pesnikinja je uvek nadahnuta! On? Uškiljio u pesnikinjinu fotku. Lepo se zna namestiti, pozira kao neka glumica. Svi to rade, deda. De, kaže on kao da sam sve to rekla u onu malopređašnju promaju, lepa moj, pročitaj ovo! Naglas ili onako? Kako ti drago, kaže on.

Osećam ti ruku

na mom struku.

Majko draga!, uzvikne deda. Šta je tu čudno?, kažem. I lepo je, dodam. On? Lepa moja, zar vas ne uče o kiču? Pa ne baš, kažem. A to su, deda, samo dva stiha. Dovoljno, kaže on. Vidi, vidi! Izdavač Jezero. Treće izdanje! Briga mene ko je izdavač, to velim u sebi. Meni je to lepo, to kažem glasno. On me gleda, ali nekako kao kroz mene. Ko zna, odlutao deda nekud? Nastavljam, mada mi on nije rekao da to činim:

Sada si opet sa mnom,

i tako bih rado,

ako si se tome nado,

da krenemo peške

oboje bez greške,

do crkvice Svetog Pantelije,

na grčkom ili karipskom ostrvu nekom,

il da se spustimo rekom,

nije važno, znaj,

poverenja imaj,

volim te, i to mi se čini zrelije,

nego…

Nemoj više! Zašto deda? To je jedna lepa ljubavna pesma. Može biti, kaže on mirno, kao neko ko ne želi da izvređa druge. Kako može biti, kažem ja, kako –  ako je zaista lepa? Jadan ja!, uzvikne on najednom. Zašto, deda? Pa, tako…

Izgubio sam mače,

ko zna gde sad ono skače.

Možda jadno nema mleka,

mene negde čeka?

Gde si sada,

mače moje,

mnome očaj  vlada, 

sam me teši –  srce ja sam tvoje. 

Jao, deda, ala je to lepo! Pa ti si rođeni pesnik! Imao si mače? Ne, kaže on. Nikad. U detinjstvu moji stari su imali psa. Možda se u tvojoj pesmi, deda, kuče pretvorilo u mače? On? Pogledao me kao trgovac Džim iz priče onog Amera, kad je video sebe pljunuto istog, ali ne u ogledalu, već znamo gde, da sad ne prepričavam sve to što znamo i ja, i vi i celi razred. Lepa pesma, kažem i zato da ne ćutimo. Pesma? Da, velim, verovatno si nekad pre pisao pesme? Možda je i neku knjigu pesama objavio?, mislim u sebi. Nikad nisam pisao pesme, kaže on mašući rukom. Tako energično potvrđuje ono svoje nikad. Nema veze, kažem, sada si osetio u sebi zacelo neko nadahnuće! Nadahnuće? Ja verujem, kaže on, u prvu liniju, u prvi namaz bojom, ni u kakvo nadahnuće! Tako znači!, kliknem ja.

Majke mi, iskreno.

Pa ponovim da ona njegova pesma, o mačetu, lepo zvuči. Rasplakao bi deda pesnik sve ljubitelje kućnih života, do koštane srži. Ko zna, celo jezero suza bi nastalo? Malena moja, zar u školi ne razgovarate o kiču? Uh, zatekao me nespremnu. Ali, što jeste – jeste, nikad nismo raspravljali o kiču, ali – vama za utehu – nismo ni na časovima iz ostalih predmeta. Naravno, iz društvenih nauka. Ne mogu zamisliti profu fizike ili recimo matematike, takođe informatičarku,  da kažu: danas ćemo govoriti o kiču.

A sad, deda, moram dalje. Ne zaboravi uzeti ovu knjigu, kaže on. I, kad kreneš, otvori prozor.

To je sve što sam mogla i znala napisati. Samo da ne bude za dvojku!  Tri minus lepše zvuči.

(Iz rukopisa  istoimene zbirke kratkih priča o savremenim  piscima i umjetnicima, u kojoj su sva imena izmišljena ali činjenice nažalost nisu.)