Savremeni život u Tokiju, uz prisustvo tajanstvenosti noći, iznedriće priče koje će nas, nije isključivo, iznenaditi. Murakami piše vođen rukom misterioznosti, tajanstvenosti i neke neskrivene nežnosti, slične onoj koju uviđamo u prozi Kazua Išigura. Neopterećujućeg stila, uz izbor nesvakidašnjih tema, ili onih o kojima se malo piše, Murakami zauzima, svojim stvaralaštvom, značajnije mesto u književnosti. Ipak, čitajući “Južno od granice, zapadno od sunca” i “Sputnik ljubav”, a što su romani koji mi se nisu u dovoljnoj meri dopali, uvideo sam Murakamijevu potrebu za uvođenjem neke sveprisutne muzikalnosti, te je tako njegovo prozno meso protkano muzikalnošću reči. Kroz precizno sastavljene kombinacije određenih reči, a što se odražava kroz opise i same dijaloge, stvara se efekat muzike koja odzvanja u pozadini. Ponekad je ona zastrašujuća i opominjuća, a vrlo često je i setna, opuštajuća pa čak i nadahnjujuća.

Hoperovska atmosfera opčinjava nas na momente. Delovi priče u kojima se nazire senka usamljenosti, u noći, ostavljaju mesta čitaocu za promišljanje o prethodno opisanom događaju, a koji je bio, razume se, sasvim neočekivan. Potreba za uvođenjem sveprisutnog lika u ovom romanu dolazi do izražaja, otkrivajući nam nove momente u književnosti, što nas još više privlači ovom romanu. Taj pripovedač, ili u dobranoj meri narator, koji se sa lica mesta uklanja tek onda kada dvoje stupe u kontakt, zna sve. On je sveznajući, javljajući se na svim mestima, i u svim vremenima, uz pokušaj da objasni misterioznost koja obavija samu priču.

Pozadinska muzika, koja nadražuje sluh čitaocu, a on to samo uobražava, jer mu Murakamijev talenat za to daje pravo, neophodnost je koja ovo delo uzdiže na viši nivo. To noć peva pesmu o usamljenosti, o ljudima koji do kasno u noć ostaju budni u pokušaju da objasne sebe, ili druge. Ta muzika je neotklonjiva, tako neophodna i tako nežna, blagih tonova, baš ona koja pristaje atmosferi noći, gde, u pojedinim momentima, dobija i tamnije tonove, tek onda kada pokušavamo da razumemo kompleksnu ličnost jednog programera.

Likovi u priči, tačnije romanu, mada bih ovako prozno meso nazvao novelom, kompleksne su sadržine. Njihovi životi puni su neočekivanog, pa čak i tajanstvenog, neiskazanog, prećutanog, odbeglog, i naravno, neobjašnjenog. Počevši od Mari Asai, mlade devojke koja sedi u restoranu i čita knjigu, pa sve do menadžerke hotela i programera kao dopunskih likova. Jedno dešavanje povezaće nekoliko likova. Otvoriti vrata odavno zaključana, te će se ponovo pokrenuti tema prostitucije, nasilja i ljudskosti.

Dovodeći u kontakt različitosti, uz sličnost dugih bdenja u noći, Murakami prepliće sudbine odabranih sa namerom da ih dopuni iskustvima, razumevanjem i samom osećajnošću. Psihološki portreti likova jasno su otisnuti u prikazu noći. Na tamnoj pozadini prikazano je i nekoliko svetlosti koje bi mogle da promene konačnost.

Čitao sam Murakamija u dugim januarskim noćima. Oduševio se samom idejom koju je, sasvim uspešno, izveo do kraja. Na završnici će nas dočekati veoma emotivna pomirenost dve krajnosti. Različitosti koje se razilaze, a koje zbližava, kao nikada pre, odluka starije sestre da spava i da se ne probudi. Tek kada izgubimo očekivanu sigurnost, onu koja uvek dolazi kući, isto kao i mi, koja zajedno sa nama za istim stolom obeduje, zajedno iz kuće izlazi, tada prepoznajemo značaj svega toga, sada već izgubljenog, uz osećaj krivice, kajanja i zadivljujuće želje da se izgubljeno povrati.

Čitajući Murakamija i sami postajemo svesniji ljudi, hrabriji u nošenju pojedinih odnosa, otkrivanju značaja njihove težine, dok se saosećamo, istinski, sa ljudima koji nose drugačiju sudbinu od naše.

Noći su oduvek bile inspirativnije od dana. Pred vama se ogleda blistavost noći, sa toliko zvezda na nebu, i mesecom na njegovom središtu. Možda baš u onim tajanstvenim šumama Vukodlak razdire utrobu izgubljene devojčice, i njen glas dugo odzvanja u noći, bez odaziva. To sam i očekivao od ove knjige, element horora koji bi ovu priču uzdigao na još viši nivo. Moje se čitanje Murakamija odužilo. Vraćajući se na pojedine delove, i osluškujući glasove noći, sasvim neme, dok su u daljinama kidisali psi, čeznuo sam za prijateljem koji bi razumeo sve ono šta sam ja. Sa kojim bih razmenio iskustvo i to bi bilo naše jedino bogatstvo koje bismo jedan drugom poklonili. Po tamnim dubinama grada, zapuštenim ulicama i obalama okupljali bi se, sasvim verovatno, ljudi sa margine. Dolazili bi u želji za druženjem, ostajali dugo u noći uz pokušaje da sebe objasne i da bol drugih ublaže. Posmatrao sam odsustvo ljudi u punim autobusima, stanicama, fakultetima i marketima. Slušao razgovore o novcu i poslovima. A u meni je vrištalo biće, neukrotivo. I neka tamna i teška jeza obuzimala bi mesta koja sam posmatrao.

Izaći u noć i vrisnuti. I ako znamo da nas niko neće čuti, ni odgovoriti nam. A zatim se stopiti sa tišinom. I zanemeti pred svetom koji nas odavno već ne privlači….