mislila je kako će neko vreme stajati u polju

i kako će gledati u travu koja se povija dok raste

pod namreškanim oblacima sklonih kiši

i kako će taj trenutak ostati u negde duboko u njoj

a onda je stavila ruke u džepove

i napipala polomljene načare

koje je pronašla u kutiji od cipela

zajedno sa dedinim pismima voljenoj ženi

koja mirišu na sušenu dunju

a onda su se u sve to uplele istrgnute rečenice

iz nekog komada u kojem je u detinjstvu glumila suncokret

i sve se pomešalo

i onda više nije znala šta da misli

o tom trenutku u kojem je sada

onda je pustila sve te misli da se roje

i žive u nekoj drugoj novoj priči

gde će same da se slože

kao kockice domina onog koji pobeđuje