„Slušaj ovo”, rekao je Manitu prekidajući me u poslu koji sam tek započela. Bilo mi je važno da tog popodneva završim sredjivanje ograde na terasi. Farbala sam je u crveno da se, kad cveće budem posadila, boje u kontrastima, crvena, narandžasta i zelena, stope šarenilom i veseljem. To sam zamislila kao sklad koji bi odudarao od nesklada koji se krio ispod terase. Gomila dasaka, podupirača od drveta, eksera, izljuspanih od kiše i upornog vetra koji tu neprekidno struji.

“Slusaj” počeo je da čita, u Japanu se smatra da je veoma važno da razumemo duhovnu prošlost ili priču nekoga ili nečega, bio on čovek, biljka ili predmet. Iz tog razloga na ožiljke se gleda sa posebnim interesovanjem kao na nešto što je deo nas i što nas čini autentičnima i drugačijima od drugih. U njima se pronalazi lepota i novi kvalitet. Drevna japanska veština Kintsugi, umesto da pukotine i ožiljke prikrije, teži da ih učini vidljivim i integriše u novi predmet, sa novim kvalitetima. Delovi polomljenog predmeta majstorski se spajaju zlatom ili drugim plemenitim metalom, a rezultat je nešto što je vrednije od nekadašnjeg predmeta”.

“Ok, Razumem. Sve tvoje ožiljke spakovala sam u posebnu kutijicu moje duše i zatvorila. Znači, sada moram da je otvorim, i da te po mome stastavim”.

“Znači, da treba da sve ono što znaš o meni, a svojevremeno te jako zabolelo, treba da vratiš u svoju dušu i preradiš”.

“Znači, i ti treba da taj postupak isto sa sobom učiniš. A sad idem da razbijem onu keramičku kutiju za školjke, sastavim je i namerno ne zalepim jedan deo. Nek bude okrnjena. Tako mi remeti mir njena savršenost i, osećam, narušava mir starom kredencu. Staviču je na vidno mesto kako bi me opominjala da svaki dan treba po jednu perlicu raznizanog niza zbog nesklada da prenižem”.

Sutradan je kutija pričala sasvim drugu priču. Smešila mi se. Zavodila, terala da obratim pažnju na nju, mamila da joj smislim drugu priču o tome kako nikad nije kasno da se počne nešto. Da počne život. Nikad nije kasno da počneš da živiš u skladu sa samim sobom i svojim željama i potrebama. Jedna godina života koji diše punim plućima ponekad može da razume i oprosti sve godine nezadovoljstva koje sam sebi učiniš iz obzira prema drugima. I jedan mesec je onaj lek koji nesavrešosti daje smisao savršenog.

“Znači, vidi kako sam obojio lepo ovaj zid”, poveo me je Manitu do jedne od soba koje sredjuje. Onda mi je uzeo ruku i stavio je u farbu kojom će bojiti drugu sobu i pritisnuo je u donji desni ugao sobe pri vrhu. Onda je isto to i sam uradio pritiskajući šaku do moje.

“Znači, stvarno smo stavili pečat preko ožiljaka dajući zidu dušu rukom”.

“Znači, počeli smo da se zlatom opkružujemo i pukotine punimo novim sadržajima nas”

“Znači, vreme je za popodnevno spavanje”.

“Znači, nema spavanja”.

“Nema. Dosta je bilo lutanja po mraku koji smo sami stvorili a da pritom nikakvu lampu nismo imali”.

(Iz romana ”Manitu, ljubavi moja”)