fotografija ognjen karabegović
MORE
.
(SVOJOJ SESTRI IVANI ŽIGON)
.
Slušam šapat i samoću potonulih ostrva,
slušam šapat tvoj, o more, i polako
postajem ti, koji u meni nestaneš
kao u ponor snova, o duboko more,
jer znajem, da vremena više nema,
više nema sati, ni minuta, ni sekundi,
ni meseca, ni godine, a kamoli
desetleča i stolječa, nema više
vekova, koji se utapljaju u more
bezvremeno, da u meni sad budi
memoriju mojih predaka, moju krv,
o tumorne vode mojih kromosoma,
da barem jednom zauvek zavirim
u svoje Ništa kao riba u vrtlug divlje vode,
i nestanem iz ovih nepodnošljivih dana,
koji se suše na pesku vremena kao
oklopi velikih rakova, izbačenih iz
talasa bezvremenih, sam sam na toj
obali, koju ste napustili več davno,
opet sam snio majku na praznični
dan, majku veliku i tužnu kao okean
moje duboke tuge, čuo sam glas
svog brata, kako mi sapuče u snovima,
koje ne mogu da diram, a da se
istovremeno ne probudim iz života
u nešto što sliči na more, more bez
olova, more bez bolova, Rade je
znao, što da kaže, iako ne pomaže
uvek, ali proči će, kao prođe sve,
i vlastita smrt na groblju svakidašnjice,
samo moru virujen, more sluša,
ja mu pričam priče, pušta me, da vičem,
o more, more u meni, more izvan mene,
o talasi prošlosti, koji se povlače
u budučnost i lome se u sadašnjosti,
primi more, moju predsmrtnu javu,
sličnu zaboravu svega što jeste i što
ne bi bilo bez tebe, Pozejdone moj,
izbačen i tvog velikog plavog kreveta
ja još uvek hodam kao Hrist po svome
moru, i nečem se probudit više,
suviše sam video, kao drvo i more,
kao ptica u letu, kao mačka prije
nego što zagrabi svoj plen, kao svi,
koji žele, da žive, samo moru virujen
kao drvo živim, kao ptica letim
po svojim slanim mislima, i pozdravljam
te sestro, s svog ostrva samotnog,
draga sestro, s tog ostrva svog jedinog.
radio gornji grad 
