Michel Houellebecq, PONIŠTENO (Anéantir). Izdavač Booka. Prevod Vladimir D. Janković
Nije tajna koliko volim da čitam. Ali, u idealnim uslovima, knjiga bi trebalo da vam pomogne da prevaziđete svakodnevnu apsurdnost života i njegov sasvim izvesni ishod. O tome nam govori u drugom delu knjige i njen junak, koji poseže, ni manje ni više, nego za krimićima, dok proživljava najtegobnije momente svog života. Međutim, postoje pisci koje volimo, a koji se od nas opraštaju, racionalno, surovo i duboko, verovatno sa punom svešću koliko će nas taj oproštaj pogoditi. To mi je nedavno uradila Osterova poslednja knjiga “Baumgartner”, a sada, čini mi se još razornije, Uelbekov roman “Poništeno”, za koji nam je sam autor, u zahvalnici na kraju knjige, saopštio da je poslednji, jednostavno zato što je i sam autor, kao i njegov junak, teško oboleo i shvatio da je vreme da stavi tačku.
Šta god da ste do sada mislili o Uelbeku, znajte da ovo više nije taj čovek. Ovo je Uelbek koji je došao do spoznaja koje obično i dolaze prekasno, onda kada se malo toga može prOmeniti ili prImeniti.
Reč Anéantir, što je i originalni naslov romana, na francuskom zapravo znači “poništiti sebe”, ali i “nestati”. Konotacije su dakle više nego jasne. Ovaj večni književni provokator napisao je intelektualni politički triler o propadanju evropskog društva, usred decenije rastućeg desničarskog populizma. Smešten je tokom izmišljene francuske predsedničke izborne kampanje 2027. godine. Pol Rezon, glavni lik romana, jedan je od važnijih “šrafova” ove kampanje koja će imati čudan, na momente i zastrašujući tok, pod pretnjama i napadima tajanstvenih terorista. U isto vreme on pokušava da obnovi svoj posrnuli odnos sa ženom, sve dok mu bolest ne preokrene život.
Biće prilike u istoriji književnosti da se razmišlja na koje je sve načine Uelbek razmišljao o takozvanoj toksičnoj muškosti. U svojim romanima ispunio je tu nameru: da ovekoveči usamljenost muškog postojanja unutar patrijarhata. Mnogi su, međutim, primetili da je ova njegova knjiga mekša, značajno manje gorka i skoro nimalo cinična. Kad u njoj ne bi umirali svi oni koji su se za ljubav uhvatili kao za vrhunsko božanstvo, skoro da bismo mogli reći da je Uelbek poverovao kako će ljubav spasti ovaj svet. Jedino jače od ljubavi je smrt. I ovde ni ja više ne bih imala šta da dodam, osim da otplačem, kao svaka normalna žena.
K (Michel Houellebecq)
PONIŠTENO (Anéantir)
Nije tajna koliko volim da čitam. Ali, u idealnim uslovima, knjiga bi trebalo da vam pomogne da prevaziđete svakodnevnu apsurdnost života i njegov sasvim izvesni ishod. O tome nam govori u drugom delu knjige i njen junak, koji poseže, ni manje ni više, nego za krimićima, dok proživljava najtegobnije momente svog života. Međutim, postoje pisci koje volimo, a koji se od nas opraštaju, racionalno, surovo i duboko, verovatno sa punom svešću koliko će nas taj oproštaj pogoditi. To mi je nedavno uradila Osterova poslednja knjiga “Baumgartner”, a sada, čini mi se još razornije, Uelbekov roman “Poništeno”, za koji nam je sam autor, u zahvalnici na kraju knjige, saopštio da je poslednji, jednostavno zato što je i sam autor, kao i njegov junak, teško oboleo i shvatio da je vreme da stavi tačku.
Šta god da ste do sada mislili o Uelbeku, znajte da ovo više nije taj čovek. Ovo je Uelbek koji je došao do spoznaja koje obično i dolaze prekasno, onda kada se malo toga može prOmeniti ili prImeniti.
Reč Anéantir, što je i originalni naslov romana, na francuskom zapravo znači “poništiti sebe”, ali i “nestati”. Konotacije su dakle više nego jasne. Ovaj večni književni provokator napisao je intelektualni politički triler o propadanju evropskog društva, usred decenije rastućeg desničarskog populizma. Smešten je tokom izmišljene francuske predsedničke izborne kampanje 2027. godine. Pol Rezon, glavni lik romana, jedan je od važnijih “šrafova” ove kampanje koja će imati čudan, na momente i zastrašujući tok, pod pretnjama i napadima tajanstvenih terorista. U isto vreme on pokušava da obnovi svoj posrnuli odnos sa ženom, sve dok mu bolest ne preokrene život.
Biće prilike u istoriji književnosti da se razmišlja na koje je sve načine Uelbek razmišljao o takozvanoj toksičnoj muškosti. U svojim romanima ispunio je tu nameru: da ovekoveči usamljenost muškog postojanja unutar patrijarhata. Mnogi su, međutim, primetili da je ova njegova knjiga mekša, značajno manje gorka i skoro nimalo cinična. Kad u njoj ne bi umirali svi oni koji su se za ljubav uhvatili kao za vrhunsko božanstvo, skoro da bismo mogli reći da je Uelbek poverovao kako će ljubav spasti ovaj svet. Jedino jače od ljubavi je smrt. I ovde ni ja više ne bih imala šta da dodam, osim da otplačem, kao svaka normalna žena.
radio gornji grad 
