Pisati o onome što se ne dešava a dešava se.

Tu negde u meni je sve.

Danas ću da sahranim jednu priču koju sam posmatrala. Čak i kad to podrzumeva deo mene, dobro je osloboditi je se. Katarzično.

Kad počne da ti se povraća od nje,onda je to kraj. Staviš prst u usta i izbaciš loše sažvakan sardžaj. U priču. I gotovo je. Počinje.

Pišem lako.

Jedem lako.

Ne odustajem lako.

Sahranjujem, one koji me se ne svidjaju više, lako. Tako je bolje. Oni ostanu da žive svoje isprazne živote. Ja ih se oslobodila. Platila slobodu slikama koje su mučile.

Ne mogu mi ništa kad ih upišem u red onih koje sam odlepila iz sebe i dala im mrtav život koji će oživeti u onima koji ga čitaju. Ne mogu mi ništa, ma koliko kopali rov da dodju do mene, ma koliko pletu mrežu da me ogrnu sopstvenim nezadovoljstvima. A ona su pravi gušt za pisanje.

A, zapravo, nikad stvarno nisu ni postojali. Iako su se trudili da se uguraju u moj život, stigli su samo do moje rečenice.

Sve je uobrazilja u potrebe preživljavanja.

I šta reći osim: “Živote, hvala”.

.

(iz Manitu, ljubavi moja)