Da nije bilo Siniše Pavića, ne bi bilo ni “Srećnih ljudi”,

Da nije bilo “Srećnih ljudi”, ne bi bilo ni Popare i Bebe, Šćepana Šćekića i Zaze, baba Riske i Aranđela Golubovića, Čarlija, Ozrena Soldatovića, Đurđine, Marijane i Boška Despotovića, Lole Golubović i Vuleta, sestre Antonije, Garca i Ilije Pandurovića, Miluna Luneta Šćekića i Bate Šejna, Kontea Maria Marka del Tintoreta, Đilde, Cane Fontane, psa Sime, „ranča prokletih“, itd…

Da nije bilo Siniše Pavića, ne bi bilo ni “Boljeg života”,

A da nije bilo “Boljeg života”, ne bi bilo ni Gige Moravca i Emilije, ni Bobe Popadića, ni Saše, ni lepe Viki i doktora Lukšića, ne bi bilo ni Jataganca ni Dare, ni Jezdimira Uskokovića ni Koke, ni Bube, ni Lele, ni Terminatora, ni Žarke Živadinke, ni Božidara Maljkovića, ni Kurčubića, ni Nine Andrejević, itd…

Da nije bilo Siniše Pavića, ne bi bilo ni “Tesne kože”,

A samim tim ni Srećka Šojića, Mite Pantića, Mitine majke i žene Perside, profesora Japanca i podstanarke, ni Džorža koji stalno preti Šojiću, ni Kajgani Mustafe, ni Lepe Šojić, ne bi bilo ni Sotira Milivojevića zvanog “Đubre”, ni sve Pantićeve dece…

Da nije bilo Siniše Pavića, ne bi bilo ni “Vrućeg vetra”,

A samim tim ni Borivoja Šurdilovića, Firge, Boba Mihajlovića, Baba Savke, prelepe Vesne, tatka Soće, jednorukog Krstivoja, Hemičara Pere, itd…

Da nije bilo Siniše Pavića, ne bi bilo ni “Bele lađe”,

A samim tim, ponovo ne bi bilo ni Šojića, ni Tike Špica, Ćirka, Panjkovića, Alamunje, Roske, itd…

Da nije bilo Siniše Pavića, ne bi bilo ni “Porodičnog blaga”,

A samim tim, ni Valerije i Gavrila Gavrilović, Zlatka, Čupke i Bebana, Čerčila, Đoše, Rajne i Branda, Miksera, Labuda, Paje Troška i Side Pandurović, Bisenija i Kokana, deda Trajka, sudije Ljube Risa, Mačka i Eržebet, Listera i Jeze, Žitka i Žake, majstora Kreke, itd…

Siniša Pavić je radio i na “Otpisanima”.

Šta reći o Tihom, Prletu, Paji, Miletu, Zriki, Krigeru, Mrkom i ostalima…

Da nije bilo Siniše Pavića, ne bi bilo ni mnogih drugih filmova i serija, a ni mnogih glumaca koji su se tu proslavili i pokazali šta znaju.

Gde je Siniša nalazio sve te likove, ili ih je u sebi stvarao?

Odlaskom Siniše Pavića otišao je i deo našeg detinjstva, možda najlepši, dok smo porodično nedeljom uveče, u 20h, čekali da počne.

Jedan je od retkih koji nas je naterao da gledamo reprize, i da, iako znamo radnju, gledamo nešto drugo, lucidnost, glumačke minijature.

Koliko god da smo gledali sve te serije, uvek otkrijemo nešto novo, drugačije.

Sve smo mogli da pratimo kroz njih, raspad porodice, društva, Jugoslavije…

Ne smemo da zaboravimo ni Ljiljanu Pavić, koja je pomagala Siniši. Prva je čitala sve to, neretko su i zajedno stvarali, ko zna gde je sve i njen pečat i njena pomoć.

Siniša je bio hroničar naše stvarnosti, pisac koji je imao tu sreću da njegovi likovi ožive i postanu stvarni.

I koliko god da su bili različiti, često na ivici, u svakom si mogao da nađeš nešto dobro.

Siniša Pavić je bio upravo to – pisac dobra, koji nas vodi kroz dobro. I većina njegovih likova u seriji završava srećno.

I nijedna serija nije završena, sve su mogle iznova da se snimaju. Što samo govori o njegovoj otvorenosti prema ljudima i životu.

Teško da ćete pronaći i nekog lika koji umire u seriji, bilo je svega, ali ne i smrti. Siniša iako nas je upozoravao, nije nas plašio, nego radovao.

Voleo je svoje likove, borio se za njih, i preko njih nam preneo beskrajnu ljubav, koja se i osećala u porodicama dok smo to gledali. Možda i jedini trenuci sigurnog mira.

Kada smo kao hipnotisani gledali, kao da nije postojalo ništa drugo. To je bila magija Siniše Pavića.

Stvarao je bolji svet, ali ne tamo negde, nego ovde, zajedno, sa svima nama.

Zato je veliki.

Hvala mu i slava mu.

Stefan Simic