Od čega je još umro?

Malo od starosti, malo od tuge, malo od samoće.

Jedan od retkih glumaca koji je bio veći od filmova u kojima je igrao.

Ikona još u mladosti, posle se sve više povlačio, zatvarao, igrao retko, tek po nešto.

Da li je zaboravio da glumi?

Da li ga više nisu hteli?

Da li nije hteo da kvari utisak?

Poslednjih godina slušali smo da život više nema smisla i želeo je eutanaziju.

Deca, umesto da su se borila za njega, borila su se za njegovo bogatstvo.

Živeo je u oronuloj vili, daleko od sveta.

Ljudi i dalje pričaju o njegovoj lepoti, koja je osvojila sve.

Lep kao Alen Delon. Postao je sinonim za lepotu, kao nijedan drugi muškarac u XX veku.

U međuvremenu je i on ostario, neko drugo vreme, neka druga kultura, a od njega se tražilo da imitira samog sebe.

Branio se samoćom, čuvajući individualnost, lucidnost.

Svi su u njemu videli zvezdu, živeli sa njim u mislima u prošlosti, a pitanje ko je video realnog čoveka kakav je stvarno bio, van medija i filma.

Sve što je pričao proteklih godina bilo je o patnji i samoći, što nije išlo uz njegov samopouzdani lik iz mladosti.

I Belmondo se povukao, malo ga je bilo poslednjih decenija, ali se nije žalio. Delona je više opterećivao kraj, zato je i sam hteo da prekine život, dok je Belmondo išao u susret životu, pa kako bude.

– Mrzim vreme u kome živimo – kaže Delon – povraća mi se od toga. Postoje ljudi koje mrzim. Sve je lažno, bitan je samo novac. Napustiću ovaj svet bez trunke žaljenja,” – izjavio je i otkrio da je njegova poslednja želja da na onaj svet, zajedno sa njim, ode i njegov pas Lobo.

– Ako “odem” pre njega, zamoliću veterinara da nam omogući da odemo zajedno. Daće mu injekciju i on će moći da umre u mom naručju. Bolje tako nego da umre od tuge na mom grobu. –

Alen Delon je šezdesetih i sedamdesetih godina bio na vrhuncu slave. Prvo lice glamura onog vremena, naslovnica.

Onda se polako povlačio, nestajao, uz tek po koji bljesak.

Godinama je pričao o odlasku, na neki svoj način, razočaran u ono što vidi.

Onda je zauvek zaspao, a njegov lik nastavlja da živi, kroz film i sećanje, jedne kulture koja ga je stvorila i koja, polako, zajedno sa njim, umire.

Šta je ostalo od te Francuske iz šezdesetih godina prošlog veka?

Uspomene, možda i na najraspevanije i najrazigranije razdoblje, otkako je sveta i veka.

Kada je sve bilo na vrhuncu, da se činilo da ne može bolje, film, muzika, moda, a onda polako potonulo i pretvorilo se u nešto drugo.

To drugo Alen Delon nije mogao da podnese, a možda ni sebe, želeći da živi normalno.

Ne kao Alen Delon, nego kao čovek, iskreno voljen, kao što su ga voleli njegovi psi.

Ne zbog para, slave, nego zbog srca i duše.

Zbog onoga što je duboko u sebi bio.

.