Divno jutro, dragi. Pisala bih o tome kako je divan osećaj kad dodješ do reke i podigneš ruke da se predaš svežini. Jutarnjoj kraljici leta.

Pisala bih o samopouzdanju i o tome kako konačno znam šta hoću, o tvojim nedoumicama, dvoumljenjima….Pisala bih o tome kako sam malopre udarila glavom u vrata dok sam sa četkicom u zubima žurila da gledam film. To me strašno podsetilo na tebe. Dugo sam posle držala flašu zamrznute vode da izglačam udubljenje koje je nastalo na levom čeonom delu tako da mi nije izašla čvoruga.

Udarac me podsetio i na detinjstvo. Trenirala sam rukomet i Cakana, kao vrsni rukometaš, opet me je mučila višesatnim treningom. Dobacivala mi je loptu svaki put sve više i dalje, levo i desno, tako da sam prilikom jednog hvatanja, tako snažno udarila srednjim čeonim delom u metalni stub koji drži vinovu lozu u dvorištu. Tada sam mislila da ću od bola da umrem. A nisam. Posle u životu shvatiš da je bol predvorje nečega što donosi radost, opuštanje, promenu, ljubav, sreću….

Pisala bih ti o tvojoj stegnutosti onih dana kada smo se upoznavali. Gotovo da sam bila sigurna da je nećeš preneti na mene, najčešće opuštenu i veselu. Ali, ta ukočenost i neopuštenost, koju sam tumačila kao strah od promene koju ima većina ljudi, protumačila sam kao strah od sreće, brzo se prenela na mene. I gledaj posle posla. Dva životom zaglavljenja stvorenja u balonu koji stoji u mestu. Tu svak na svoju stranu vuče. Onaj mu je drugi manje važan. Nezadovoljni ljudi ne mogu da zadovolje, čak i kad nekog vole. Ako sa sobom nisu raskstili nedoumice, bar one velike, ljubav se tu i ne “prima” kako treba.

Ponekad je lakše taljigati u poznatom, nego se iz tog životarenja trgnuti i predati se nečemu novom, odgovarajućem, nepoznatom. Ponekad je lakše mnogo misliti da li je nešto “za” i da li je to isto “protiv”, nego bilo šta promeniti, nego se suočiti sa svojim željama i potrebama. Uzme nas tako čamotinja i kao da je zavolimo, kao da nas štiti od tog novog. Pre neki dan, guglajući po net-u, pronadjem knjigu sledećeg naslova, “Zavoleti svoju bolest” Valerija Sinjeljnjikova. Poslah je mom bratu koji je već duže u depresiji. Izgubio put za smisao. A sve ima. Bog mu sve dao, decu, ženu, stanove, posao, a njemu nešto fali. Neka ga šupljina glodje. Traži da se popuni. A on, jednostavno, ne zna šta bi to moglo biti. Ili ne želi da zna. Plaši se susreta sa tim nečim iz ko zna kojih, samo njemu možda znanih, a možda i nenzanih, razloga. Pošto nisam mogla da ga ubedim da je u svoju učmalost “zaljubljen” jer sam sebi ne da da se od nje otrgne, reših da zaćutim. “Zaljubljen” strahom od promene. Ljudi ponekad rade upravo suprotno od onoga što im neko predočava i savetuje samo da bi dokazali da su u pravu. Gordost je to. Možda i najteži smrtni greh.

Pisala bih, ali, upravo mi je stigao mejl od prijateljice, Moram da ga pročitam. Dala mu je naslov…….Znaš to je ona što je imala “posla” sa Elektrom.

Ipak, bolje je da po podne idem na Adu. Malo sunčanja bi prijalo. Ipak je leto bilo dugo kišovito. Treba zgrabiti ove dane. Danas je Preobraženje.

Tvoja JA.

Šaljem ti pesmu preobraženjsku

….

.

сећам се

одувек сам писанија крила

под тепих у гостинској соби

у купатилу на казанчету

у остави у заборављеној тегли са старим семењем

испод подметача подрпане фотеље на тераси

у подруму у окрзнутом неомалтерисаном блоку на ниској таваници

у шипки од старог ислуженог федерног кревета

у удубљењу кајсије испод најдебље гране

у одрезаном цреву за поливање

и заборављала их

а скоро

кад после мног година

отворих дворишну капију посече ме нешто као нож

извукох свитак

а наслов

кад једном будем песник прави ја

а што сам крила

па

ругали су ми се

а данас

данас ме читају

и

нисам замлата јер имам диплому за то

и опраштам себи