fotografija ognjen karabegović
,
bez ostatka
.
oprostio si mi
sad to osetih
po koži mi se razliše meseci i godine
i dani nemušti puni dvoumljenja
i laži i bežanja i strahova i miline
i dara da se popnem bez napora
uz stepenice srama i greha
koji od rodjenja ponesoh kao tovar
i stida što mislim kako sam samo ljuspica
ispljunuta ljuspica kroz veštinu mojih predaka
da sakriju istinu o gubitku imovine i dobitku duhovnosti
oprostio si mi ćutanje veliko kao planina pod grudima mojim
gde treba da se savladaju sve prepreke planinarenja
i svi izazovi gde poklekoh svesno
možda kažnjavajući sebe da bih kaznila tebe
oprostio si mi noć produženu žučem u rečenici
odoh sad ja i ne znam da li ću da se vratim
i nisam
oprostio si mi sve pesme gde te pljujem i psujem
i lajem kao pas napadnut od manjega
i sve priče u koje sam te zaključala knjigom
osećam oprost u tvojim molitvama za mene
za spas moje u sebe utonule duše
vidim ti sada sediš na steni
i čujem ti misli radosti u kojima me znaš
nevinu veliku i pomalo razočaranu
al ovoga puta svesnu činjenice
da je sve moralo tako kako je
grubo iz inata koji je prognao osećanja
jer drugačije ne bih videla ni spoznala ko sam
pustio si me da lutam
pošto sam genima svojim odabrala taj put
i sigurno bih bila vrlo nesrećna
da nisam iskusila tolika padanja i razočaranja
oprostio si mi što sam to ja takva kakva sam
potpuno nespojiva sa uljuljkavanjima svakodnevice
oprostio si mi jedan neispunjen život lepotom i mirom
spoznajom da bih bila vrlo nesrećna tako jednostavno srećna
i spoznajom da nikad ne možemo znati
šta nekome treba
i da ono što je nekome punina
radoznalome i ludom od sebe može biti
šuplja praznina koja do besvesti guši
vidim te sada velikim i jakim kao stena
ostaje mi samo da od sebe za sebe oprost tražim
samo još nisam molitvu smislila
još uvek mi nedostaje hrabrosti da izgovorim
da si mi
bez ostatka
radio gornji grad 
