Piše: Nikola Živanović

Tek je mart a napolju je preko trideset stepeni. Kuvam se u debelom zimskom odelu pošto sam tokom zime nabacio nekoliko kilograma tako da u prošlogodišnje letnje ne mogu da se uvučem, osim ako dugme na pantalonama ne ostavim nezakopčano. Topli dani su požurili i stigli pre nego sam stigao da obavim svoje prolećno skidanje sala. Sutradan ću morati da obiđem prodavnice i kupim neko koje mi pristaje, neko koje će biti i udobno i dovoljno lako a istovremeno prikrivati nedostatke moje figure. Nepotreban izdatak, posebno imajući u vidu našu stegnutu finsnijsku situacuju.
„Šporet se pokvario. Majstor kaže da mu nema popravke. Moraćemo da kupimo novi“, sačeka me Slavica pravo sa vrata. Još i to. Odelo će morati da sačeka. Sećam se da je moj otac imao običaj da kaže da se dobro oznojio na poslu. Čini mi se da shvatam šta je pod time mislio.
Istuširao sam se i otišao na ručak. Jeli smo sendviče i jogurt tako da smo Slavica i ja seli na trosed i uključili TV, a Stefan je sedeo na podu na drugom kraju sobe. Jednom rukom je držao sendvič a drugom se igrao crvenim automobilčićem.
„Kad si mu kupila igračku?“ pitao sa Slavicu, pokazujući na automobilčić.
„Ja? Mislila sam da si ti.“
„Nisam.“
„Pa odakle mu onda?“
„Stefane, odakle ti ta igračka?“
„Dao mi je Bojan.“
„Ko je Bojan?“ upitao sam Slavicu.
„To je njegov drug iz škole. Ne razdvajaju se.“
Nisam znao da moj sin uopšte ima drugova. Oduvek je bio povučen. Slavica i ja smo se trudili da mu nađemo nekog prijatelja, družili se sa porodicama iz komšiluka koje su imale decu njegovih godina, ali uzalud. Ili je on bio previše stidljiv ili su nama roditelji bili previše dosadni ili je njihovo dete bilo nepodnošljivo. Poslednji dečak koga smo hteli da mu prikačimo kao druga, udario je Stefana reketom u glavu tako da smo morali da idemo na ušivanje.
Očekivao sam da će i u školi Stefan imati problema sa drugom decom, da će biti ono dete koje uvek sedi samo u klupi ili ga učiteljica smesti sa nekom devojčicom.
„Pa kakav je taj Bojan?“ upitao sam Slavicu: „Mislim, je li neki šmokljan, ciganče ili ne znam šta?“
„Ma šta ti pada na pamet. Fino i vaspitano dete. A uz to je i odličan đak i sportista, trenira vaterpolo. Ima već nekoliko klubskih medalja.“
„Zaista?“
„Da. Mislim da je odlično društvo za Stefana. Povućiće ga, znaš, i u učenju i što se tiče druge dece. Bojan je najpopularniji đak u odeljenju.“
„Lepo.“
Nastavili smo da gledamo TV. Stefan je pojeo sendvič i počeo sa obe ruke da se ira autićem.
„Stefane“, viknuo sam: „ruke su ti masne. Idi operi ih. Ne želiš valjda da isprljaš Bojanov auto. Naljutiće se.“
„Ali auto je moj.“
„Kako tvoj?“
„Pa lepo, Bojan mi ga je poklonio.“
Ovo nisam očekivao. OK je da mu drugar da auto da se igra, ali da mu ga pokloni! Meni su drugovi svojevremeno poklone donosili samo za rođendan. I to obično gluposti. Sećam se kako mi je jedan Selimir poklonio beležnicu kojoj je na koricama napisao „Stvaralačka sveska“. Upitao sam ga šta je to. Rekao je da je to sveska u koju treba da upisujem ono što nisam prepisao, radio ili naučio. I sam Selimir je imao takvu stvaralačku svesku u kojoj je pisao nekakve pesmice i slične gluposti. Sećam se kako se naljutio na mene kada je video da sam tu svesku uzeo da u njoj rešavam zadatke iz matematike.
„Kako možeš da u stvaralačkoj svesci rešavaš zadatke iz matematike?“ viknuo je na mene nasred učionice.
„Pa rekao si da u njoj treba da pišem nešto što nisam prepisao, radio ili naučio.“
To je bio kraj Selimirovog i mog prijateljstva. Ne znam dokle je on dogurao sa svojom stvaralačkom sveskom, ali ja sa matematikom nisam nikuda stigao.
„Znaš,“ rekao sam te večeri Slavici: „malo mi je sve to čudno. To, da mu drug pokloni igračku tek tako.“
„Šta je tu čudno. Deca poklanjaju jedna drugima stvari.“
„Pa moguće je. Ali opet. Zamisli da je taj Bojan tu igračku ukrao od drugog deteta i da onda to dete vidi Stefana da se iga sa tom igračkom.“
„Daj, ne budali. Rekla sam ti da je Bojan zlatan dečko.“
„Bez obzira. Neka i preterujem, ali ipak nije u redu da neko Stefanu nešto poklanja. Može da se navikne da prima poklone od drugih. Na kraju i sam da traži da mu poklone. To mi se nikako ne dopada.
„Pa šta predlažeš?“
„Da nateramo Stefana da vrati poklon.“
„Svašta. Pa Bojan bi to mogao da shvati kao nezahvalnost ili da pomisli da Stefan odbija njegovo prijateljstvo.“
„U pravu si. Onda nam ostaje samo jedno.“
„Šta to?“
„Kupićemo sutradan neku igračku i reći Stefanu da je to poklon za Bojana. Mislim da bi to bilo najpametnije.“
„Ja sutra nemam vremena. Moraćeš to sam.
Sutradan posle posla, ponovo paklen dan. Znoj, znoj, znoj. Ušao sam u prodavnicu sa igračkama i na brzinu pogledao nešto što bi se Stefanu dopalo. Uzeo sam jednu kutiju lego kockica. Vredele su barem tri puta više od automobilčića ali trebalo je da Stefan pokaže Bojanu da mu je stalo do njegovog prijateljstva.
„Dakle, jesi li dao Bojanu poklon?“ upitao sam ga.
„Jesam.“
„I da li mu se dopao?“
„Jeste.“
Mogao sam da odahnem. Sutradan sam na poslu ispričao celu priču kolegama. Oduševljeno su me slušali. Bio sam ponosan na svoje solomonovsko rešenje. Na povratku kući nisam osećao vrućinu. Činilo se da prolaznici čim me ugledaju kažu u sebi: „Evo jednog odgovornog i mudrog roditelja.“
Kući sam se odmah sa vrata zavalio u trosed i rešio da malo odspavam.
Zuuuuuum. Nešto mi promače iznad nosa. Bilo je preveliko da bude muva. Zuuuuuum. Još jednom. Ustao sam i video Stefana kako se smeje a u ruci drži daljinski upravljač. Šta do kur.a? Bio je to helikopter. Pravi pravcati minijaturni helikopter sa daljinskim upravljačem. Leteo je oko moje glave, jurcao po sobi, a onda stao tik ispred mog nosa i stajao tako kao da me gleda u oči.
„Odakle ti to?“ viknuo sam.
„Od Bojana.“
„Molim!“
Rastrčao sam se do spavaće sobe gde je Slavica spavala snom pravednice.
„Šta je ovo?“ razdrao sam se.
„Šta je koje?“ upitala me je sanjivo.
„Pa helikopter. Od Bojana. Još jedan poklon. Sam Bog zna koliko košta.“
„Nisam videla. Mora da je bio u tašni.“
„Kako bre nisi videla?“
„Mora da mu ga je Bojan poklonio kad je video da mu je Stafan poklonio skuplji poklon. Hteo je da ispadne dasa.“
„Da. I šta sad? Ono čudo dole zuji po sobi. Šta si mi to uradila?“
„Šta sam ti ja uradila?“
„Pa ti si rekla da na poklon uzvratimo poklonom.“
„Ne, ti si to rekao.“
„Ali ti si se složila, ja sam prvo hteo da ga nateram da vrati.“
„Pa, dobro. Vratićemo ovaj.“
„Ali ne možemo.“
„Kako to misliš?“
„Pa Stefan je njemu dao skuplji poklon, onda je ovaj njemu uzvratio skupljim. Kad bi mu Stafan vratio poklon to bi ga ponizilo pa bi ovaj njemu vratio i to bi bio kraj njihovog druženja.“
„Pa onda nećemo ništa. I tako nije trebalo da se mešamo u dečije stvari.“
„Pa kako ništa. Moramo nešto da uradimo.“
„Šta predlažeš?“
„Idem sutra da se raspitam koliko košta takav helikopter. I auto. Sabraću. Od toga ću oduzeti cenu kockica i kupiću neki poklon Bojanu za dobijeni iznos“, pred očima mi se javio Selimirov lik. Moja stvaralačka sveska je ponovo otvorena.
I tako je krenulo. Istina, pokloni više nisu bili toliko skupi, ali iz dana u dan su Stefan i Bojan dobijali nove poklone. Slavica i ja smo odustali od kupovine šporeta i navikli se na sendviče. Loša ishrana, vrućina, novca sve manje.
„Slavice, ja ne mogu više ovako. Odlazim kod Bojanovih roditelja da im objasnim o čemu je reč. Ovo mora da se završi.“
„Da. Slažem se.“
Obukao sam svoje zimsko odelo, obuo se i tek što sam izašao iz kuće neki nepoznati čovek nalete na mene.
„Izvinite.“
„Da.“
„Jeste li vi otac Stefana Lukića?“
„Da. A vi ste.“
„Igor Nešković. Vaš sin i moj su zajedno u odeljenju.“
„Bojan?“
„Da. Izvinite gospodine, ali mislim da imamo mali problem.“
„Kakav?“
„Pa vidite. Vaš sin svakodnevno daje poklone našem sinu.“
„Da. I vaš našem.“
„Pa vidite, gospodine, ovako stoji stvar. Kada je Bojan dobio prvi poklon, moja žena i ja mislili smo da je red da drugaru uzvrati istom merom. Međutim, usledio je još jedan poklon i još jedan i… mi bismo zaista želeli da se to okonča.“
„Pa da. I ja se slažem.“
„Drago mi je“, reče čovek: „mislio sam da će ovo daleko teže ići. Znate, moja žena i ja smo mislili da ste vi neka dobrostojeća porodica i da se Stefan tako razmeće pred prijateljima.“
„Molim?“
„Ali sada kad vidim da ste obučeni kao da je januar.“
„Izvinite, gospodine, kako to mislite januar?“ smrkavalo mi se pred očima.
„Ništa. Ništa.“
„Gospodine. Hoćete reći da niste u mogućnosti da ispratite poklone koje Stefan poklanja Bojanu pa ste zato došli da prekinemo ovo „takmičenje“ koje vam zadaje finansijske muke?“
„Šta kažete? Taman posla! Samo sam mislio da vas to opterećuje finansijski.“
„Nas? Taman posla! Mi volim da naše dete ima prijatelje i da bude širokogrudo.“
„Zaista?“ upita zbunjeno.
„Da.“
„Pa, onda je sve u redu. I mi želimo naše dete da naučimo da bude nesebično.“
„Dakle. Sve je u redu?“
„Da. Mislio sam da možda to vama zadaje muke, ali kako stvari stoje, ne vidim da ima ikakvih problema.“
„Ni ja.“
„Doviđenja onda, gospodine. Drago mi je da smo se upoznali.“
„I meni. Doviđenja“
Ušao sam u kuću i izuo se. Slavica je me je pogledala zbunjeno.
„Zar nisi otišao kod Bojanovih?“
„Dušo, znaš, mislim da ove godine nećemo ići na more.“