Posle časova u gimnaziji, pratio sam starog kolegu, jedan deo puta, prema njegovoj kući. Kada je zaduvao severac, pronašli smo zavetrinu u jednoj dubljoj kapiji, da bi mogli još malo, pre rastanka, da razgovaramo.

Setio sam se našeg razgovora od pre nekoliko dana, na njegovoj klupi u parku, i rekao:

– Znate, pre nekoliko godina pročitao sam u talmudu…

– Talmudu? Oprostite, mladi kolega, što Vam upadam u reč, što Vas prekidam, ali baš me iznenadilo to što ste pomenuli svetu jevrejsku knjigu. Mislim da godinama nisam čuo ime te knjige, tu reč.

– Pre nekoliko godina, bio sam tada brucoš na studijama germanistike, u mutno, hladno zimsko predvečerje, vraćao sam se kući sa fakulteta. U tramvaju, u kom je bilo tek malo toplije nego što je bilo napolju, na sedištu do moga, video sam kanap i nekoliko starih knjiga. Neko je pre mene sigurno odšnirao kanap i pogledao knjige koje je neoprezni vlasnik zaboravio. Možda je neku i uzeo za sebe. Pregledao sam knjige pri slaboj tramvajskoj rasveti. Bila su to sve predratna izdanja. Jedina knjiga koja je mogla da stane u džep mog kaputa je bila jedna mala crna, na čijoj korici je sitnim, zlatnim slovima pisalo: Talmud. Druge knjige sam uvezao kanapom i ostavio ih da čekaju novog radoznalca ili vlasnika. Na svojoj stanici sam izašao u ranu noć i mraz koji je štipao lice i uši. Jagodicama prstiju leve ruke, dodirivao sam, udubljen u koricu, naslov knjige. Grejao sam knjigu do kuće. Posle je ona mene grejala, dok sam je čitao.

– Lepa priča. Sad mi recite ono što ste hteli kad sam Vas onako neuljudno prekinuo. Još jednom izvinite.

– Molim Vas, dragi kolega, to je ništa. Da me niste prekinuli, možda Vam ne bih ispričao kako sam prisvojio tuđu knjigu. Moj mali greh.

– Ne brigajte za to. Dobro ste učinili. I ja bih isto. Dakle?

– Talmud kaže da dete u utrobi svoje majke gleda s jednog kraja sveta na drugi i zna sva učenja ali da ga onog trena kad dođe u dodir s vazduhom zemlje, anđeo udari po ustima i ono sve zaboravi.

– To je priča o novom učenju. U čoveku je ostavljen trag tako da ponovo krene u potragu za znanjem o svetu i nova učenja. To je priča i o dobru i zlu. Činjenica da zlo stoji naspram dobra daje čoveku mogućnost za pobedu. Da odbaci zlo i odabere dobro. Tek tada, posle borbe i pobede, dobro istinski i potpuno postoji.

– Da je ostalo znanje, ne bi bilo zla.

– Tako je.

– … Teško je upoznavati samoga sebe.

– Novi dan je ponekad majka, ponekad maćeha.

– … Ko zna, možda sam ja, ovde, u ovom gradu, u utrobi svoje majke, sve znao, sva učenja, i gledao s jednog kraja sveta na drugi? Možda sam već video ove ulice, ove kuće, neke ljude, ovo nebo… Možda sam osetio ovdašnju zimu, ovakav severac. Ko zna? Možda sam se zato i vratio ovde?

 

Poglavlje romana “Oko sa strane”, Filip Višnjić, Beograd 2007.