Šesnaest godina je prošlo od svrgavanja s vlasti Slobodana Miloševića i nastupanja tzv. demokratskih promena. U tom periodu vođene su brojne rasprave o karakteru tih promena. Kada se stvari posmatraju iz perspektive političke levice, postavljaju se dva pitanja. Prvo pitanje je kakav karakter levica treba da pripiše ovim promenama? Odgovor na njega je relativno lak. Petog oktobra dogodila se “konzervativna revolucija” jer je tog dana definitivno završena promena jednog društvenog sistema koji je, uprkos svim internim protivrečnostima, posedovao određene elemente socijalizma, drugim društvenim sistemom, koji u sebi više ne poseduje nijedan elemenat socijalizma. Dakle, ova na prvi pogled protivrečna tvrdnja, jer kako je moguće da jedna revolucija bude konzervativna, upravo i ukazuje na to da je na delu bila obnova kapitalističkih društvenih odnosa kakvi su vladali pre socijalističke revolucije, razume se, uz sve razlike koje je sa sobom doneo novi tip tzv. neoliberalnog kapitalizma. Jer, kako je pokazao Pjer Burdije, upravo neoliberalistička revolucija u velikoj meri predstavlja restauraciju koju njeni glasnogovornici predstavljaju kao revoluciju, što je, prema ovom sociologu, bilo svojstveno svim konzervativnim revolucijama, dakle, kako onoju Nemačkoj tridesetih godina XX veka, tako i ovoj neoliberalnoj revoluciji koju su svojevremeno proklamovali Margaret Tačer i Ronald Regan, ali, mi bismo dodali,i ovoj koja se dogodila u Srbiji na početku XXI veka. U svakom slučaju, ova neoliberalna i konzervativna revolucija restaurisala je jedan divlji ali racionalizovani i cinični kapitalizam u uslovima u kojima je, kako su to Hart i Negri formulisali, kapital postao svet, s obzirom na to da “idealno svetsko tržište nema nikakvo izvan: celokupni globus je njegov domen”.Samim tim, nakon ove revolucije i Srbija je postala slobodna zona za delovanje multinacionalnog kapitala, što je laganim ali sigurnim koracima dovelo do predaje značajnih resursa u ruke stranih kompanija, do pretvaranja radnika u jeftinu radnu snagu, do gubitka mnogih radničkih i socijalnih prava, ali i do istorijskog revizionizma i rehabilitacije reakcionarnih snaga iz Drugog svetskog rata. S parlamentarnom demokratijom u Srbiju je vraćen i jedan bezobzirni kapitalizam. U njoj sada vlada režim kapitalo-parlamentarizma (Badju).

U tom kontekstu se može postaviti drugo pitanje. Da li to onda znači da levica na režim Slobodana Miloševića treba da gleda afirmativno, u smislu da ga posmatra kao poslednji branik kakvog-takvog socijalističkog poretka, socijalističkih ideja i vrednosti? Odgovor je odričan. Jer, sam ovaj režim doprineo je urušavanju svih postojećih elemenata kakvih-takvih socijalističkih društvenih odnosa i socijalističkih ideja i vrednosti, ma koliko da se nominalno na njih pozivao i ma koliko da je u određenim aspektima zaista pokušao da ih drži u životu (socijalna zaštita, obeležavanje i proslava svih značajnih datuma vezanih za NOB). Stvar je u tome što je u neprestanom laviranju između pokušaja da sačuva Jugoslaviju, s jedne strane, i pokretanja srpskog nacionalnog pitanja, s druge strane, ovaj režim, pokušavajući da se na spoljašnjem planu na izvestan način odupire uvozu neoliberalizma, inicijativu na unutrašnjem planu zapravo prepustio pripadnicima nacionalne buržoazije, između ostalog regrutovane i iz reda bivših pripadnika socijalističkih birokratskih struktura i intelektualnih krugova. Pod parolom antibirokratske revolucije, a umesto istinske antibirokratske revolucije, Milošević je pokrenuo populističku revoluciju na krilima rešavanja srpskog nacionalnog pitanja. Ma koliko se bio pozivao i na socijalizam, Milošević je u tom trenutku nacionalnom pitanju dao primat u odnosu na klasno pitanje.

Dakle, rad režima Slobodana Miloševića obeležen je istovremenim pokušajem očuvanja neke vrste postojećih elemenata socijalističkog poretka, između ostalog odupiranjem neoliberalizmu, i neprestanim davanjem koncesija novoj nacionalnoj buržoaziji koja je nastupala i u tom nastupu iznutra podrivala elemente socijalizma. Boreći se protiv jedne vrste kapitalizma, ovaj režim je otvorio vrata drugoj vrsti kapitalizma.[1] Drugim rečima, ovaj režim pribegavao je paktiranju sa nacionalnom buržoazijom i to na dva nivoa, koji su, razume se, bili povezani: na nivou prihvatanja njenog nacionalnog programa, koji je bio nacionalistički, i na nivou otvaranja procesa prvobitne akumulacije kapitala kojima su bivši partijski aparatčici i birokrate postali nova kapitalistička buržoazija. Crvena buržoazija je postala kapitalistička buržoazija. Crveni buržuji su postali tajkuni. Ovo je posebno došlo do izražaja kroz formiranje JUL-a (Jugoslovenske levice). Formiranjem ove partije došlo je do konačnog stupnja srozavanja levičarskih ideja u Srbiji. U konačnici, svi ovi procesi potpuno su diskreditovali ideju levice u Srbiji.

Posmatran iz levičarske perspektive, režim Slobodana Miloševića za sobom je ostavio dvostruku štetu. U kontekstu izmenjenih svetsko-istorijskih prilika obeleženih pobedom neoliberalnog kapitalizma, ovaj režim nije uspeo da se odupre plimi neoliberalizma, koja je pronašla svoje zastupnike u Miloševićevim političkim oponentima, i održi u životu makar minimum postojećih elemenata socijalizma unutar društva, dok je istovremeno, zahvaljujući čitavom nizu loših političkih poteza, upravo vezanih za davanje brojnih koncesija nacionalnoj buržoaziji, elemente socijalizma u sve većoj meri urušavao iznutra, a uz to je uspeo da pruži i svesrdan doprinos diskreditaciji ideja levice koje u Srbiji imaju dugu tradiciju (od Svetozara Markovića preko Dimitrija Tucovića do NOB-a). Dodatni problem je bio u tome što devedesetih godina, osim na marginama društva, nije postojala nikakva snažnija leva opozicija Slobodanu Miloševiću, opozicija koja bi kritikovala njegovu politiku a ne bi gajila iluzije u to da će parlamentarna demokratija sa sobom doneti bilo kakav prosperitet društva i građana. Imajući u vidu konstelaciju odnosa unutar neoliberalnog svetskog poretka, ova opozicija verovatno ne bi imala šansu da izvede revoluciju i inicira promene koje bi vodile ka jednoj radikalnije levoj politici, ali bi svakako mogla da takvu opciju drži u životu i da bude kakva-takva društvena snaga koja bi mogla da se suprostavi procesima restauracije jednog divljeg kapitalizma. Bez takve snažne leve opozicije, Srbija je ostala na vetrometini kapitalističkog uragana. Rečju, bez iole organizovanijih sindikata i iole značajnih levih pokreta i organizacija najveći broj građana Srbije bio je ostavljen na milost i nemilost kapitalističkom Levijatanu.

To znači da se urgentni zadatak svih trenutno marginalnih levih grupacija i pokreta u Srbiji, kojima u veliku zaslugu pripada to što su u najtežim okolnostima uspeli da leve ideje uopšte održe u životu, sastoji u tome dapokušaju da ožive levicu kao iole relevantnu društvenu snagu. A iskustvo Miloševićeve (pseudo) leve politike samo pokazuje da leve snage u Srbiji imaju pred sobom izuzetno težak zadatak. Naime, iz negativnih konsekvenci tog iskustva proizilazi da levica u Srbiji treba da se bori protiv neoliberalnog imperijalizma, a da istovremeno izbegne opasnost upadanja u zamku stupanja u bilo kakav savez sa nacionalističkim krilom opozicije vladajućem režimu i hegemoniji politike zapadnih sila, odnosno sa tzv. patriotskim blokovima raznih vrsta, s obzirom na to da su njihovi zastupnici izrazito konzervativni u ideološkom smislu (etnonacionalizam, apologija patrijarhalne porodice i patrijarhalnih odnosa uopšte, sklonost ka klerikalizmu, zalaganje za rehabilitaciju Draže Mihailovića i Milana Nedića, negiranje prava na seksualne razlike, itd.) i u biti, u ime srpskog naroda, i svojom frazeologijom zaklonjeni iza njega, zastupaju isključivo interese nacionalne buržoazije u borbi protiv kompradorske buržoazije, što, drugim rečima, znači da oni nemaju ništa protiv kapitalizma, nego imaju nešto protiv trenutno vladajuće forme kapitalizma obeležene gubitkom suvereniteta nacionalnih država i prevlašću stranog kapitala.

U svakom slučaju, što se tiče levice u Srbiji, na dnevnom redu je dakle pitanje jednog novog rađanja. U duhu jedne čuvene Remboove misli, možemo reći da levicu u Srbiji danas treba ponovo izmisliti!

—————————-

 

[1] Razume se da ovde čitavu ovu stvar ne možemo da posmatramo u perpsektivi koja bi obuhvatila period dužeg trajanja, naime, period razvoja SFRJ i tendencija nastupanja nove buržoazije i elemenata kapitalizma koji su neprestano koegzistirali sa elementima socijalizma u okviru njenog poretka. Možda bi se nakon situiranja u takav kontekst politika Miloševićevog režima mogla tretirati kao nastavak tih tendencija i njihova kulminacija?