Vida otvara “Kasinu” u šest sati. U šest i pet ja kažem njoj i električaru Igoru, koji stoji za šankom: “Dobro jutro”, i sedam za svoj sto pored prozora. Vida mi donosi kafu, čašu vode i lozu.
Stanujem u komšiluku. Peta kuća prema Glavnoj ulici. U šest i dvadeset, Vida mi donosi drugu lozu.
Kada neko od gostiju dobaci Igoru: “Samo pederi piju iz 0,03,” on im mirno odgovara: “Jebite se vi alkosi, penzioneri i ostali, ja treba celog dana da se zajebavam sa strujom.”
Vida umiruje Igora: “Gogo, pusti ih. Evo još jedan mali na moj račun.”
“Maco, nema ti ravne. A vi, kurotresine, odjebite.”
U petnaest do sedam Vida mi donosi pivo i odnosi prazne čaše i šolju od kafe,
Kralj svih pisaca je jednom rekao da vida na španskom znaci život.
Igor je dobacio: “Ona je Vidosava.”
“Gogo, nemoj da si ljubomoran. Ako si bezobrazan, neće više biti vinjaka za tebe.”
Kralj svih pisaca je rekao Igoru: “Igor znači mladi ratnik, na staroslovenskom.”
Pre dosta godina Antifašista Rajko, danas pokojni, Bog da mu prosti dušu partizansku, što bi rekla moja žena, video je ispred Igora na šanku čašu od 0,03, pa rekao: “Samo pederi piju iz takvih čašica.”
Igor nije hteo da bude grub prema Antifašisti Rajku, jer je išao u zanatsku školu sa njegovim sinom: “Čika-Rajko, vi znate da sam ja električar, ne mogu pijan da radim sa strujom.”
Kada je Antifašista Rajko otišao iz “Kasine”, već pripiti Igor je rekao: “Ja peder. Neka pita ćerku da li sam peder.”
Neko je Antifašisti Rajku došapnuo šta je Igor rekao, a stari partizan je ciknuo: “Šta! Neka me se taj peder čuva, od danas sa sobom nosim pištolj.”
Pretnju je neko brzo dojavio Igoru. Ovaj, uplašen pretnjom, mesec dana nije dolazio u “Kasinu”, niti je išao u druge kafane.
Posle mesec dana, Igor se ušunjao u “Kasinu”. Uželeo se Vide i vinjaka. Stajao je za šankom, okrenut ka vratima i prozorima, spreman da šmugne u toalet, ako bi se Antifašista Rajko pojavio na vratima. I Vidi je rekao: “Ako se pojavi Antifašista Rajko sa pištoljem, ja brišem u toalet.”
“Ma, gde ćeš tamo. Ugušićeš se od smrada, dok stari ode,” rekla je Vida. “Ovde, ispod šanka ću ja tebe da sakrijem.”
Gledam kroz prozor. Sa druge strane ulice, izmedju dva platana, je prodavnica “Biser”. Zimi je mrak do sedam i dvadeset. Svetli ulaz iznad dva stepenika i izlog levo od ulaza. U izlogu se vidi kasirka Zora. Okrenuta je ledjima ulici. Pre sedam putem prolaze biciklisti i trotoarom pešaci koji su krenuli na posao. Posle sedam komšije ulaze i izlaze iz prodavnice.
Dan posle penzije, levo od ulaza ispred izloga stoji Kralj svih pisaca. Tu stoji od deset do sedam. Čeka da mu dodje majka i da mu nešto novaca. Stoji mirno i gleda prema “Kasini”. Nad glavom mu je Zorina glava. Gledano mojim staračkim ocima, izgleda kao da Kralj svih pisaca ima pundju. U sedam sati dolazi moja komšinka LJubica, majka Kralja svih pisaca. Ljubica je decenijama predava biologiju u gimnaziji.Kolege su je zvale Buba, a djaci BB, biologičarka Buba. Svakog dana elegantna, u dvodelnom kostimu. Kada se penzionisala lepu odeću je zamenila za pidžamu. Od jutra do mraka je po kući hodala u pidžami. Tako je radila u bašti i odlazila u našu prodavnicu. Leti u tankoj letnjoj pidžami a zimi u debeloj zimskoj. Danas je preko pidžame obukla kaput. Pred prodavnicom je pružila sinu novac.
Kralj svih pisaca živi na drugom kraju grada u maloj kući svoje bivše devojke Esperance. Kao mladić radio je dve godine kao prevodilac u jednoj gradjevinskoj firmi koja je gradila u Eritreji. Sa nešto uštedjenog novca je otišao Ameriku, kod majčinih rodjaka. U Ohaju je proveo godinu dana. Radio je na raznim poslovima, malo putovao, sakupljao materijal za svoje buduće priče. Onda se vratio i svojoj devojci Esperanci pričao o Americi. Ona je bila umetnica. Slikala je na staklu i glinenim ćupovima, koje je prodavala subotom na pijaci. Poželele je i ona da vidi Ameriku, pa je otišla kod rodjaka Kralja svih pisaca. Ovi je gostoljubivo vodali svuda, kod rodjaka i prijatelja. Negde je upoznala nekog tipa, ubrzo se udala za njega i dobila papire. Kralju svih pisaca je poručila da se ne vraća, da on ostane u kući, da je to sad njegova kuća. Esperanca, što znači nada, u Americi je postala Hope.
U pola osam plaćam i prelazim u prodavnicu preko puta. Tamo kupujem pola vekne hleba, mleko… Zora me pita kako je Mira, šta ima novog u “Kasini”, kaže mi da je LJubica kupila pola litre kruškovca. U petnaest do osam ložim šporet, kuvam kafu i spremam doručak za Miru i mene. U osam budim Miru, ako se ne probudi sama od mog kretanja i lupkanja po kuhinji. Skidam jorgan sa nje, zadižem joj pidžamu, skidam pelene koje sam joj stavio predhodne večeri. Perem je i stavljam joj nove pelene. Umivam je i perem joj ruke. Dodam joj čašu sa zubima. Onda joj donosim kafu. Posle je hranim.
Pričam Miri koliko sam jaja našao u jednom a koliko u drugom gnezdu. Kako je u bašti. Kakvo je vreme. Koga sam video u prodavnici. Ko je sve bio u “Kasini”. Čiju sam čitulju video na banderi ispred “Kasine”. Šta ću da kuvam. Ugasim radio i uključim televizor.
U dvanaest sati ručak je gotov. Prvo ruča Mira. Sedim kraj kreveta. Pomažem joj. Dvorim je. Dok ja ručam, ona zadrema. Smanjim ton na televizoru. Nedeljom više nema domaćih kolača. Naučio sam da kuvam, ali ne i da mesim. Mira je tri godine u krevetu.
U pola jedan sedim za svojim stolom i pijem pivo. U jedan sat Vida mi donosi drugo. U to vreme pred “Kasinu” stiže Vidin bivši muž Sreta. Prislanja svoj crni bicikl uz banderu. Na paktregeru je u staro ćebe dobro umotan i kajiševima privezan mali televizor. Sreta je godinama bio sudija u drugoj fudbalskoj ligi. Crni muški bicikl je poklon fabrike bicikala “Partizan” iz Subotice. Domaći tim je pobedio. Portabl televizor marke “Telefunken” je poklon jednog gastarbajtera iz Čapljine. Domaći su pobedili, posle više izgubljenih utakmica.
Sreta unosi televizor u “Kasinu”, stavlja ga na šank i izvlači dve duge, kose antene. Vida isključuje rešo, više nema kafe niti barenih jaja, i uključuje utičnicu od televizora u šteker iza šanka. Sreta obaveštava prisutne goste koja se utakmica prenosi tog popodneva, obavezno kaže ime stadiona i koji bi tim mogao da pobedi. Ponekad Sreta dobije neki novac na sportskoj prognozi. Onda lagano popije dupli pelinkovac i ode.
Uveče u devet sati Sreta dolazi po televizor. Upakuje ga u ćebe, popije dupli pelinkovac, uzme novac od Vide i kaže: “Do sledeće nedelje, dobri ljudi. Laku noć.”
Vidi nešto nije išla škola. Sa sedamnaest je završila osnovnu školu. Upisala je kurs za konobarice u Radničkom univerzitetu. Praksu je radila u restoranu “Park”, gde je šef bio Sreta “Sudija”. Nekoliko meseci kasnije, ona se preselila u kuću svog šefa, koji je tada imao trideset godina i bio u naponu snage. Mogao je da sudi dve utakmice za redom. Jednom je Sreta doneo Vidi tri kožne jakne. Te tri jakne je Sreti lično dao direktor jedne fabrike kožne galanterije iz nekog bosanskog gradića. Direktor je odveo Sretu u magacin i rekao: “Biraj.” Domaći tim je pobedio. Sreta je u torbi doneo kući tri kožne jakne. Tu torbu je punu kulena dobio u Slavoniji jedne jeseni. Domaći su pobedili. Izvadio je Sreta jednu bosansku kožnu jaknu i pružio je Vidi. Ona je htela da je proba, a Sreta joj rekao: “A-a-a-a, ne tako. Koža na kožu.” Vida se skinula gola. Probala je jednu, pa drugu, pa treću jaknu. Onda se i Sreta skinuo. Jednom se Sreta probudio sa jakom erekcijom. Kraj njega gola Vidina guza. Pomislio je da bi mogao, kako je jednom u Sloveniji kada je domaći tim pobedio a uveče mu u hotelsku sobu došla jedna kurva, pa mu svašta uradila i tražila da on njoj neke stvari uradi. Usnuloj Vidi Sreta je ušao u guzu. Probudjena Vida je viknula: “Boli! Šta radiš to. Promašio si rupu.” Sreta joj je na uvo šapnuo: “Š-ššš, š-ššš, ti spavaš, ti spavaš, ti sanjaš da sam ja promašio tvoju ribicu.”
Pre nekoliko godina je umro najbolji prijatelj Kralja svih pisaca, pesnik, Kralj svih pesnika. NJih dvojica su decenijama bili nerazdvojni. Obilazili su kafane i svugde su bili dobro došli. Posle smrti Kralja svih pesnika, Kralj svih pisaca i dalje jednom u tri-četiri meseca kupuje jednu kutiju cigareta i autobusom odlazi u susedni grad. U prošlosti je tamo posećivao prijatelja i često ga otud vraćao kući. Na portirnici psihijatriske bolnice kaže ime svog pokojnog prijatelja. Dok portir u knjizi pacijenata traži ime, Kralj svih pisaca gleda uokolo. Jedna pacijentkinja mu daje znak da ga je videla i glavom pokazuje ka zidu na kraju bolničkog parka. Kralj svih pisaca se brzo zahvaljuje portiru, izlazi izbolnice i obilazi park sa spoljne strane. Na jednom mestu preskače polusrušeni zid. Pacijentkinja ga čeka u obližnjem žbunju. On joj daje kutiju cigareta i ona mu uradi neke stvari. To Kralj svih pisaca čini u znak sećanja na svog pokojnog prijatelja: “Kralju, bolje ovo nego da ti upalim sveću. Zar ne?”
Kralj svih pisaca ulazi u “Kasinu”. Zastane kraj mog stola i ljubazno se javi. Pitam ga: “Kako je Mali?” Ja sam ga uvek tako zvao, još od detinjstva. Ja sam mu napravio prvu praćku i trokolice, davao mu šperploču za tehničko. Malom je rano umro otac. Dobar čovek, znao je nekoliko stranih jezika. Više puta smo se opili u “Kasini”, a i nekim perifernim kafanama, koje je on više voleo nego one u centru.
“Ide se ka kraju,” kaže mi Kralj svih pisaca.
“Da,” potvrdjujem ja. “Gledaj da objaviš knjigu, pre nego što odem.”
“Hoću.”
Svi pozdravljaju Kralja svih pisaca i on sve pozdravlja. Pije pivo, više nije za žestinu. Prvo pivo plaća sam, a sva ona kasnija, koja stižu tokom dana za njegov sto, plaćaju gosti. Oni vole kad je Kralj svih pisaca u kafani, kad im priča ili čita svoje eritrejske i američke priče. Već godinama Kralj svih pisaca piše priče, prekucava ih i šalje izdavačima. Odgovori su negativni, ali kralj svih pisaca ne gubi nadu. Piše nove priče, prekucava ih na staroj pisaćoj mašini u više primeraka i šalje izdavačima širom zemlje. Njegov prijatelj, Kralj svih pesnika, svoje pesme nije slao izdavačima, jer se bojao da bi mu urednici ukrali pesme i objavili ih pod svojim imenom. Sam je o svom trošku u gradskoj štampariji štampao svoje knjige pesama u tiražu od sto primeraka i prodavao ih po prodavnicama, preduzećima i subotom na pijaci, na tezgi pored oslikanih ćupova i krčaga devojke svog prijatelja. Predložio je prijatelju da i on to isto radi, ali ovaj nije hteo.
Igor ne voli što Vida svaki put kad Kralju svih pesnika donese pivo, sedne za njegov sto i blene u njega dok on priča. Ćuti i trpi, ne dobacuje, da ne bi u “Kasini” iznenada nestalo vinjaka.
Mira i ja zimi večeramo u sedam sati, a leti u osam. Leti ja uzmem Miru u naručje, nema više od trideset kilograma, i odnesem je u dvorište. Spustim je u zelenu fotelju, koju u proleće iznesem iz sobe, a u jesen je vratim. Leti jedemo ono što ja uzgajam u bašti: paradajz, krastavce, papriku, salatu, blitvu… I voće. Imamo kajsije, šljive, jabuke, dunje, višnje, groždje. Od toga je Mira nekada pravila pekmez. U letnjim danima češće menjam Miri pelene.
Poslednjih pet godina ne obradjujem celu baštu, već samo prednji deo. Krompir i pasulj više ne gajim. U dnu bašte sam posadio jagode. Rode više nego što Mira i ja možemo da pojedemo. Rekao sam komšinki LJubici da uzme koliko želi. Nešto jagoda odnesem Vidi. Ona uvek prinese lice jagodama: “Uh, ala lepo mirišu. One iz prodavnice ne mirišu ovako.” Onda mi donese pivo: “Ja častim.”
Sedimo Mira i ja u dvorištu. Mirišemo cveće, slušamo cvrčke i uvek gladne lastiće u gnezdu pod strehom. Kad se smrkne, malo gledamo zvezde, a onda Miru odnesem u njen krevet.
Mira je godinama išla nedeljom u crkvu. Ja nisam. Nije prala veš niti šila na crveno slovo u kalendaru. Slavila se njena slava. Ja se ne krstim, ne palim nikome sveću, ne verujem da posle ovoga ima još nešto.
Čujem Miru kad se pomoli pre spavanja. Obraćanje Bogu tiho završava sa: “I, Bože, daj da ja umrem prva. Amin.”
“Laku noć, ženo,” kažem ja iz svog kreveta.
“Laku noć.”