danas mislim na jedan izlazak iz sebe

jedva sam se vratila iz šarenih koncentričnih krugova

jedva sam umakla zujanju slika koje su ličile na oproštaj

od sveta koji mi je bio tako gorak da sam ga često povraćala

sebi u dlan i krišom brisala maramicom skrivenom u džepu

rasprskavala sam noćas sve svoje promašaje

koje sam tako nežno negovala ne dajući im da me napuste

od jutros

ne trudim se više da zaboravim udaranje glavom u zid

huljenje na sebe i razbijanje ogledala da se više nikad ne vidim

prizvala sam sve početke i stala nogama svom težinom na njih

i kad sam skočila začudilo me kako ih nije ni bilo

i kako sam ja to sve izmislila jer ne umem da živim tiho

nije majka džabe govorila

ona mene mnogo brine

mnogo je negde drugde

noćas sam se preseila u andrićevu panoramu svom snagom

grlila prolaznike i delila im papiriće na kojima piše

ja sam živa žena

ja sam srećna žena

ja sam pred čovekom koji me prozvao srećom svojom

ućutala

i sad ne znam šta da kažem

jer mi nešto titra od toga što je sve ovo posle svega

najljubavnija pesma

samo se plašim da kažem