TO

 

Kada bih najzad mogao da kažem šta se krije u meni.

Da viknem: ljudi, lagao sam vas,

Govoreći da toga u meni nema,

A TO je tamo stalno, danju i noću,

Mada sam baš zahvaljujući tome

Umeo da opisujem vaše zapaljene gradove,

Vaše kratke ljubavi i zabave koje se raspadaju.

Minđuše, ogledala, bretelu koja spada,

Scene u spavaćim sobama i na bojištima.

 

Pisanje je bilo za mene zaštitna strategija

Brisanje tragova. Jer, ne može se dopadati ljudima

Onaj, ko poseže za zabranjenim.

 

Prizivam u pomoć reke, u kojima sam plivao, jezera

S brvnom među ševarom, dolinu,

U čijem ehu pesmu prati večernje svetlo,

I priznajem da su moje ekstatične pohvale životu

Mogle biti samo vežbe visokog stila,

A ispod je bilo TO, što neću pokušati da imenujem.

TO je slično misli beskućnika dok ide po ledenom, stranom gradu.

I slično je trenutku kad opkoljeni Jevrejin vidi teške šlemove, nemačkih žandarma kako se primiču.

 

TO je kao kad kraljev sin polazi u grad i vidi pravi svet: bedu, bolest, starenje i smrt.

 

TO se može takođe uporediti sa ukočenim licem nekoga, ko je shvatio da je napušten zauvek.

Ili rečima lekara o neopozivoj presudi.

 

Jer TO znači nailaženje na kameni zid i shvatanje da taj zid neće ustuknuti ni pred kojim našim molbama.

(Preporučila Daša Stojanović)