Ljudi su, uglavnom, lični, opsednuti sobom. Njih ne zanima kakav si ti zapravo, nego kakav si prema njima.
Možeš da uradiš ne znam šta u životu, da stekneš ne znam kakva priznanja, ali ako im se ne javiš na ulici, ili ne osmehneš na način na koji oni to očekuju, imaćeš do kraja života otvoren krivični dosije u njihovim glavama.
To što radiš nešto veliko, ili bar misliš da radiš nešto veliko, njih se ne tiče, bitno im je kakav si prema njima.
Sve polazi, čitava istorija sveta, od njih samih.
Nije važno šta si sve postigao, već koliko si se udaljio od njih.
Ako jesi – gotov si.
Naćiće ti hiljadu mana, pripisaće ti ih, izmisliti, najmanji problem.
Još ako ste, ne daj bože neka familija, ili poznanici, tragaće se za najmanjom mogućom greškom.
Uzgred, ako im se redovno javljaš, ispovedaš, ukazuješ pažnju, možeš da budeš najgori mogući ološ – imaće razumevanja. Važno je samo da njihov ponos i osećaj važnosti bude zadovoljen, i da budu, makar i formalno, uključeni u tvoj život.
Ljudi vide ono što njih zanima, a ne ono što treba da vide. Zato silna uređivanja, formalnosti, pravilnici, čašćavanja, nazdravljanja, podilaženja, povlađivanja – samo da se ne bi povredila ljudska sujeta.
Ljudi su pre svega lični, zatočenici vlastitog sveta, možeš ti da činiš ne znam kakve podvige u životu ali ako nisi u stanju da zadovoljiš njihove kriterijume istog momenta postaješ sumnjiv.
Otuda, valjda, svi ti lažni osmesi, i još lažnija poznanstva, i potraga za onakvim ponašanjem koje će se dopasti većini i biti prihvatljivo.
Dok je čovek, naravno, u sebi, sa sobom, nešto sasvim sasvim drugo.
A mene to drugo zanima.
Ta prava, iskrena, autentična priča…
radio gornji grad 
