Gledam ih vesele kako poziraju pred kamerama
Nazdravljaju, nameštaju frizure, pričaju svoje najbolje fore
Neuplašeni pred onim što ih čeka
Uz neizbežan osmeh
I šarm u koji se još uvek verovalo tih dana

Žene još uvek žene, poželjne i koketne
Muškarci još uvek muškarci, spremni da kažu svoje
Da kažu i da se iskažu

Tu sam i ja, naravno
U svakom drugom kadru
Glavni glumac i maskota
Od jedva četiri ili pet
Rođendani, slave, nove godine
Slušam, samo se o meni priča
Kao što se obično i priča o deci u tim godinama

Onda su došle sankcije, ratovi, bankroti, razvodi, sudovi
I odjednom taj blaženi svet sa pokretnih slika
Spokojan i nevin
Postaje na smrt ozbiljan
I počinje da se rasipa

Svi ljuti, namršteni, zaboravljaju slave i rođendane
U svađi i sa novim godinama jer ni stare nisu iskoristili kako treba

Mene jedva i da pominju
Nisam više dečak
Kada odrasteš izlaziš iz mode
Počinješ da ih podsećaš na njih same
A to je poslednje što žele

Oni od trideset, tada mladi, premladi
Sada imaju preko pedeset
I jedva da prepoznajem njihov duh
Zagledani u svoj film
Koji im tako brzo prolazi pred očima

Oni od četrdeset, tada u najboljim godinama
Glavni za stolom i u familiji
Sada pred zalaskom, jedva i da nešto kažu
A i to što kažu nema ko da čuje

Oni od pedeset, malo ko je od njih preostao
Samo deda, čini mi se
Tada povlašćeni, u prvom planu
Sada ili ih nema više, ili u svojim ćutanjima
Ni deca sa snimaka nisu više deca
Sada su ljudi
Ni nalik pesmama koje su pevali u detinjstvu

Pitam se gde se zaustavlja točak života
Kada prestaje da ide napred
I da silovito koči i krivuda

Ne znam

Znam samo da nikada neću da izdam
Onog malog Stefana sa snimaka
Nezaustavljivog i neuhvatljivog u svojoj igri i mašti
Koja i dalje traje, možda i više nego tada

A neću da izdam ni sve one ljude koji su tada dušu davali za mene
Nevažno kakvi su sada
Važno je kakvi su bili u svojim najboljim godinama

Želim takve da ih pamtim

I srećan sam što sam ih takve poznavao
Srećne i jake
Neuhvaćene u mrežu vremena koja ih je čekala
I dočekala