Piše: Eduard Prnger

Postoji određena vrsta agresivnosti, ako ćemo pravo ne baš male, koju koriste oni koji ne jedu meso, a sve kako bi okolinu uvjerili da je njihov način prehrane (naj)ispravniji. Da ne ulazim u rasprave i prevelika objašnjenja, evo primjera.
Imao sam frenda vegana. Na sve me je moguće načine želio preobratiti, ali sam ja nadljudskim naporima uvijek uporno odolijevao napadima. Jednom, ušli smo u neku političku polemiku i on je predložio okladu: ako je on u pravu, ja plaćam klopu. I – bio je u pravu, pa smo po njegovom izboru otišli u neki veganski restoran u zagrebačkoj Ilici. Nalazio se (a možda je jš tamo) na katu i bila je to zapravo samo loše uređena i vrlo neugledna samoposluga: uzmeš poslužavnik i odabereš jela koja su iza trake, na pultu. On je odabrao svoje, sojine šnicle u umaku i salatu, a ja samo miješanu salatu. Što da vam kažem, frend je s ručkom bio zadovoljan, ali je moj izbor bio očajan. Stari listovi zelene salate, uvenuli i crni po rubovima, kupus nekako mlitav i žilav, rajčica ista ona bezukusna i blijeda iz supermarketa, tri kolutuća krastavca i sve to još nedovoljno začinjeno. Loše, velim ja njemu, ja bi to doma napravio deset puta bolje i on se odmah uvrijedio. Vidno uzrujan, započeo je predavanje o zdravlju i zaštiti životinja da bi nakon dvadesetak minuta monologa završio s LGBT zajednicom, feminizmom (?) i ljudskim pravima. Na tu njegovu borbenu argumentaciju (za razliku od mene, on je bio sit, a ja gladan) nesmotreno sam odgovorio: „Okej stari, ja sam probao tvoje, ajde ti sad sa mnom u Mitnicu na jednu dobru platu miješanog mesa. Može?“ Tu se još više uvrijedio da, eto, danas nismo više prijatelji iako mi je barem desetak puta u tom svom „predavanju“ rekao da svatko ima pravo na vlastiti izbor. Eto, toliko o tome.
Danas ću pripremiti jednostavan ručak, domaće ćevape od soje: