Bilo je na obali čudnog sveta koji se smeje kada plače, a svoje suze drži u grkljanu. – Sada nećeš više bežati na zapad, kao ostali – rekao je ulovljenoj zmijolikoj ribi. Već prvih dana bežanja videla je da postoje dve vrste begunaca: jedni su žurili danonoćno bez predaha i sna, navrat–nanos, preskačući države, mora i kontinente; drugi su putovali mirnije, naizgled se osvrtali na bespomoćne, nesposobni da sami nastave put. Ohridska jegulja, kao i sve druge balkanske jegulje, boravi tačno deset godina života u jezerskoj vodi, zatim se otisne kroz kanal Crnog Drima na putovanje do Meksičkog zaliva. Tamo se mresti i umire. Daljina nije vrednost koja se uzima u obzir. Postoje i oni koji lutaju nesigurni, tumaraju često menjajući pravac – oni stignu koju godinu kasnije i žale se da nisu imali mapu zemlje, neba i vode. I oni se, kad god došli u zaliv, mreste i umiru. Čuju huk vode u talasima. Mladunci prvih, i drugih, trećih sorti jegulja, kada dovoljno ojačaju, čak i kada život rđavo ne krene, instiktivno se vraćaju u jezero svojih roditelja. Kada prođe tačno deset godina, pogađate već, i oni kreću na putovanje. – Hodaš po obali nečujno kao nindža – šaputala mu je zmijolika riba – ne razumeš sebe, kako će te drugi razumet

.