ONO ŠTO MI ODUZIMA DAH

U goloj krošnji bresta
slušao sam gudački
koncert vetra.
Pred raštimovanim
orkestrom, popadale
još s jeseni, rasute su ležale partiture
od vlažnog lišća.
Ništa nije moglo
da usaglasi gudala
violina od promrzlog
i vitkog pruća.

Ono što mi oduzimaše
dah, ne bejaše napor
muziciranja isprepletenih grana,
već misao o užasu visina
i ponora u nama,
reskim istinama u
kosmosu osećanja
koje su nedorasle
munjama bola i kratkim
odblescima razumevanja
šta uistinu jesmo.

Ipak zračak lepote prolazi kroz
zemaljska vrata raja
koja se otvaraju bešumno
u polusnu.
Čuju se zvuci
Šumanovog “Sanjarenja”,
što je isto kao ubrizgavanje seruma
protiv pamćenja, sredstva za
trenutno i bezbolno čišćenje savesti.
Iako će se, posle
napuštanja broda
potopljenog u jutarnju
svetlost, preda mnom
ponovo otvoriti
vrata na paklu dana.