šta još hoćeš da ti kažem tužno moje oko

.

još smo deca u svetu glinenih golubova

to je ono pikneš ga upucaš i gotova sreća je otišla

u laki smiraj perja po zemlji

dovodiš misli do raspsrkavanja teretnih sablasti

kad više nemaš kud

bio si dete starmali

i na tepsiji usijanoj rolerima iskušenja stizao do oboda

pa se naginjao preko praga mudrosti

i svaki put bi zastajao kad opasnost zagrmi

no no tamo nikako ne

i sada

ti se oko moje tužno smeješ na silu

čupaš se iz zemlje nevešto s velikom dozom nemoći

da promeniš vidno polje zakopanog srca

i gledam te čekajući da se na noge odapneš u oblak

kojim ćeš sam sebe da okupaš teškom istinom

da moramo dalje

i moramo sve to sami

čak i kad imamo polugu da podignemo zemlju u neznanju

ipak moramo sve sami

da bismo se tako samljeni negde ukrstili

u krst

i

šta drugo oko da ti kažem

osim

ako sam ja pregurala taj kamen ovako mala

preguraćeš ga i ti

a posle

posle je ono posle svega

što ima ukus radjanja

tužno moje oko

napunjeno strahom od života

.

.

treba sve preokrenuti nagravačke

jer je to ispravan poredak svega

pošto ovaj čini mi se ponekad da ništa ne valja

idem da napumpam usta ofarbam kosu u šereno

a mogla bih i da je skratim na nulu

treba da lažem o onome šta osećam

da ne budem tako lako čitljiva i lajavcima prosta

treba da glumim hladnoću i da ne plačem kad duše pevaju

danas nam je divan dan životu nam rodjendan

treba da očistim kuću mozak srce i vene

da ih pripremim za novo doba

a telo će već osetiti šta mi je namera

pa će poslušno da bude hladno na nehotični dodir prstiju

treba da budem bezobrazno bezobzirna na tudju patnju

trebalo bi da ne obraćam pažnju na lažne pohvale

i isključim merač za količinu licemerja šupljih

i tako isključim sve strele praznoglavlja

odapete u moju svetlost

trebalo bi da budem hladna kučka

trebalo bi svetlost da pustim u ljude

da se gordost njihova zatrese

možda nekome dodje iz dupeta u glavu

da je moja ljubav velika i za takve

ako iskopaju negde iz sebe nešto što svi na rodjenju dobijemo

da osete naivnost i nevinost i bezazlenost i moć

pesama koje izleću iz mene

trebalo bi

a ne mogu

ostajem ovde kao koren ožilen

da se svaki put saginjem do bola

a iznad mene lete sa svih strana strele

znam

poklaće se u vazduhu iznad mene

i ostaviće na miru moje svetlo

nekom drugom je potrebnije

možda nekom ko piše pesme

i kao ludak veruje da se život čita u zvezdama

a život se samo pravilno čita u životu

kad ne znaš šta će te sačekati

i kažeš

ma idem pa šta bude

trebalo bi stvarno pesme da pišem

.

.

u pokazivaču moga reda

pantljike skopčane smelo

to je onaj popin ključ što ga ljubimo

to je ono mesto

gde treba prst da zadržiš

i zamisliš se

to je to

kako si samo mogao da pomisliš

da ne umem da budem čitalac

prvoga reda

i da ne znam kako se zvono namotava

oko prsta

i da neću boje očiju da nam pomešam

u pokazivaču jednog mog reda

stojim ja

i s pesnicom na srcu

otkucavam

poslednje dane nemira