trn su u oku domorodaca

na pesmovocu svanulo odavno

a zajutrilo nije u zubima gnezda nepoznatih iskustava

iz kojih treba da zamleči im sozercanje

noseći sve svoje korene na leđima pletenim od pruća

bogatila sam se korakom uvek za stepenicu više

i dok kroz mene diše torbarska slika čerge od zavida

ja spravljam napitke egzotičnih ukusa

i domoroce opijanim rečima iz predela istrgnutim

iz slike spasa koju im crtam po mapi uma

lakše na kašičicu popiju moj pogled kako sve je u nama i sve je iz nas

i sve je za nas

i kad u prevaru uviju svoje oči misleći kako je jedan koren pobeda

uvek imam po jedan zavičaj kao kec iz rukava

kojim im zapušim usta da ne laju

i stanem tamo gde su najjači

da zavrtim im kuću kao kocku od marcipana

slađe tako podnose neznanje o ukusima

koje svaki put nikne na mojim usnama

u istinu da ljubav bez graničnika rukovodi

i da samo ona povodac treba da bude

za sve

ako im se kojim slučajem um otvori za kretanje

po božjoj promisli bez stezanja draži

da smo ništa i da smo sve u isti mah

i da trn može lako da se izvadi

i da ne boli mesto gde je bio

i da ne ostaje rupa po izlečenju