Ovoga puta govorimo o Tomasu Bernhardu, jednom od najautentičnijih evropskih pisaca dvadesetog veka. Povod za ovu priču jeste knjiga „Razgovori s Tomasom Bernhardom”, koju je priredila austrijska novinarka Krista Flajšman kroz tri televizijska intervjua snimana na Majorci, u Madridu i Austriji.

Bernhard je bio retka pojava u književnosti — oštar, beskompromisan i duboko nepomirljiv sa institucijama i kulturnim establišmentom. Njegovi romani, po svojoj arhitektonici i silini kritike, izdvajaju se kao dela potpuno osobenog duha. Smatrao je da se talenat i genijalnost urušavaju onog trenutka kada pisac postane deo sistema, kada prihvati sinekure, funkcije i privilegije. Ulaskom u hijerarhije čovek gubi oštrinu pogleda i sposobnost istinskog kritičkog mišljenja. Bernhard je imao hrabrosti da to kaže otvoreno. Bio je grub, zajedljiv i često neprijatan, ali iskren. Čak je priznavao da u njemu postoji određena mržnja i pakost, osećanje kog se stideo, ali koje nije mogao da potisne. Napadao je austrijsko društvo, evropsku kulturu, pozorište i književne institucije, smatrajući da kulturni aparat melje ljude i pretvara ih u poslušne činovnike duha.

Jedna od njegovih centralnih tema bila je propast evropske kulture. Govorio je da je Evropa duhovno iscrpljena i da je izgubila sposobnost stvaranja nečeg zaista novog i vitalnog. Kultura koja se samo ponavlja, bez unutrašnje energije i stvaralačkog impulsa, po Bernhardu počinje da zaudara. I zaista, teško je ne osetiti taj umor evropskog duha tu evropsku trulež.

I dalje se divimo istim operama, istim kulturnim obrascima i istim umetničkim delima starim vekovima, kao da savremeni čovek više nije sposoban za veliki stvaralački iskorak.

Bernhard nije verovao u ideju progresa kakva nam se danas nudi. Smatrao je da se čovek sve više udaljava od slobode, dostojanstva i unutrašnje ravnoteže. Posebno bi danas bio užasnut digitalnim svetom i novim oblicima kontrole. Živimo u vremenu anksioznosti, nadzora i duhovne iscrpljenosti. Ljudi su umorni, uplašeni i bez stvarne želje za životom. To je možda najtačniji opis civilizacije na izmaku snage. Bernhard jeste bio pesimista, ali njegov pesimizam nije bio poza. Proizlazio je iz osećaja da je evropski čovek izgubio vezu sa sopstvenom suštinom. Njegovi romani nose gotovo apokaliptične naslove — „Seča šume”, „Brisanje”, „Raspad” — i svi oni govore o svetu koji se polako urušava.

Bernhard nije prijatan pisac, ali važni pisci često nisu prijatni. Njihov zadatak nije da nas uteše, već da nas probude. Zato je dragocen njegov pogled na Beč i Austriju. Dok turistički vodiči pokazuju dvorce, muzeje i raskoš imperije, Bernhard pokazuje drugu stranu — licemerje, zamor i unutrašnju trulež jednog društva. To je pogled koji ruši iluzije.

Danas živimo zatrpani propagandom, reklamama i digitalnim sadržajima koji oblikuju naše želje i mišljenje. Čak nam i telefoni nude ono o čemu tek počnemo da razmišljamo. Zato je važno čitati pisce poput Bernharda — ljude koji se protive, koji odbijaju da se uklope i koji osporavaju gotove slike sveta. Jer upravo u toj sposobnosti osporavanja postoji možda poslednji prostor slobode.

Tomas Bernhard nije pisac za svakoga. Verovatno će mali broj ljudi posegnuti za njegovim knjigama, ali dok god postoji makar nekolicina onih koji žele da čitaju takve autore, postoji i nada da duh još nije potpuno ugašen. Zato, ako naiđete na neku Bernhardovu knjigu, otvorite je bez straha. Možda vas uznemiri, možda vas razljuti, a možda vas i probudi.