Još me u životu nije dotakao kapitalizam.
Negde oko punoletstva sam video kako sve to funkcioniše.
I nikada nisam bio na tržištu rada.
Nikada nisam radio za drugoga.
Nikada nisam imao gazde, šefove,
Ili čekao petak da bih počeo da živim.
Dovoljno mi je bilo da posmatram majku kako radi kod lokalnog tajkuna za 200 i nešto evra,
I pada u krevet, a para nigde, dok on otvara stotu benzinsku pumpu ili šta već.
Dovoljno mi je bilo da posmatram ujaka kako, kao najbolji radnik, dobija otkaz jer neće u stranku.
Ili dedinu ili babinu penziju, za skoro 40 godina rada, od koje mogu da plate samo račune i tek po nešto od hrane.
Dovoljno mi je bilo još mnogo šta da vidim,
I da se sklonim na vreme.
U knjige, u predstave, u razmenu dobara, u zajedništvo, u solidarnost.
Dajem, i dobijam, bez da radim za nekoga, ili da neko radi za mene.
Niko mi nikada nije određivao šta ću da govorim i pišem.
Ili koliko ću negde da sedim.
Ljudi misle da je umetnost talenat.
Ne, gospodo, umetnost je sloboda da budeš celovit i da ne dozvoliš nikome da te ponižava.
Jesam timski igrač, ali za tim koji stvara nešto suštinski.
A ne da učestvuje u pljački ili maltretiranju ljudi.
Biti svoj ne znači biti protiv drugih, nego biti za druge.
Za opšti interes.
Zato sam vrlo rano izašao iz svega toga, ne želeći da radim ne samo protiv sebe,
Nego i protiv drugih.
Da zabijam kolegama nož u leđa kako bih napredovao.
Da se šlihtam direktorima.
Da im budem sluga i pomoćno osoblje.
Ne, svi smo ravnopravni.
Ne želim da nikoga iskorišćavam, i da me niko iskorišćava.
Ne želim nikoga da lažem, i da me neko laže.
Nisam roba.
Nisam usluga.
Nisam proizvod na tržištu.
Šta je rad u kockarnicama, ako ne zloupotreba čoveka?
Šta je rad u medijima poput Informera, ako ne ponižavanje ljudi?
Šta je rad u pravosuđu, ako štitiš kriminalce na vlasti, a ne sve građane?
Ljudi misle da će biti slobodni ako popiju neki lek, završe neki kurs, odu na 101 seansu kod nekog terapeuta, koji će da im kaže da je problem u njihovoj glavi, a sistem je dobar.
Nije dobar.
Da jeste, za terapijom uopšte ne bi ni bilo potrebe.
Ne bismo se lečili lekovima za glavu nego zagrljajima.
Ne bismo lepili dijagnoze jedni drugima nego bi gledali kako da pomognemo.
Ovako te razori, pa te onda leči.
Sve dok nam radnici nose pelene.
Sve dok drhte pred svojim gazdama.
Sve dok ne smeju da imaju mišljenje, da ne bi dobili otkaz.
Nije dobar.
Sistem je dobar onoliko koliko je čovek dobar.
Od kapitalizma treba da lečimo ljude.
Onda će biti manje depresije, malodušnosti, konformizma, sebičluka, pohlepe.
To je sistemska stvar, a ne stvar ljudske prirode.
Slobodan čovek ne radi za novac, radi za opšte dobro.
I vrhunac života je kada je za to opšte dobro nagrađen.
To sam shvatio na vreme.
I što pre to ljudi shvate, biće im lakše.
Umesto toga, radiće do penzije ono što ne vole, da bi se u međuvremenu lečili,
Od onoga što ih je razbolelo.
Zato mojih knjiga nema u knjižarama.
Zato me nema u vodećim medijima.
Zato me nema na izborima.
Zato nikada nisam dobio nijednu nagradu...
Ne želim da ljubim u zadnjicu bogate sponzore.
Ne želim da hvalim ničije dobročinstvo, nastalo od tuđeg krvavo zarađenog novca.
Oduvek sam želeo slobodu.
I neki drugi put.
Bolje živeti sa malo, a biti mnogo sa samim sobom.
Nego imati sve, a biti vezan nevidljivim lancima koji te blokiraju na hiljadu načina.
I zato j… kapitalizam.
Stvarajmo za čovečanstvo,
Ono što će da ga oslobodi svakog oblika ropstva.