Samo genijalni stvaraoci nikada ne gube vreme baveći se trivijalnostima. Gonjeni strastima, rastrzani sumnjama, povazdan u bunilu i večito na samoj ivici ludila, ovi jurodivi istraživači osvetljavaju najskrovitija prostranstva duše.

Jedan od najpoznatijih ruskih religioznih mislilaca Lav Isakovič Šestov (1866–1938) u svojoj nadahnutoj studiji „Dostojevski i Niče” komparira filozofske stavove dvaju velikana, prikazujući genezu njihovog antropološkog pesimizma.

Obojica su na početku spisateljskih karijera bili izraziti idealisti (Dostojevski je zbog političkih uverenja osuđen na smrtnu kaznu, koja je u poslednjem momentu preinačena u dugogodišnju robiju u Sibiru) – ruski pisac pod uticajem kružoka Bjelinskog, a bazelski profesor obuzet ranohelenskom filozofijom, Šopenhauerom i Vagnerom. Obojica su prošli kroz „ratnu školu života” i zanavek odbacili mladalačke ideje.

Dostojevski progovara kroz junaka „Zapisa iz podzemlja”: „Ne mogu, ne mogu više da se pretvaram, ne mogu da živim u laži ideja, a drugu istinu nemam; neka bude kako bude”. A onda dolazi najsurovija rečenica, koja drobi svaku nadu u pobedu lepog, uzvišenog i humanog: „Da li da propadne Rusija ili da ja ne pijem čaj? Reći ću – neka propadne Rusija samo da je meni da navek pijem čaj”. Trijumf egoizma je potpun. Skovan je brutalan, podzemni čovek, za koga Niče misli da je tek most ka nečem još surovijem i koga podučava: „Nije li saosećanje krst na koga razapinju onoga ko voli ljude? (…) O, braćo moja, ko predstavlja najveću opasnost za ljudsku budućnost? Zar to nisu dobri i pravedni?”

Lav Šestov nam kroz pomenutu studiju otkriva do kakvih opasnih i zastrašujućih saznanja dolaze dva mislioca, nezavisno jedan od drugog, i s kakvom hrabrošću sopstveni životni nauk saopštavaju čitaocima. Bez ulepšavanja, oštro i brutalno. Sablažnjena publika odbija da prihvati izrečeno, gnuša se i okreće glavu nad kojom i dalje visi iskovana misao dvojice podzemnih filozofa: „Nema ničeg istinitog, sve je dozvoljeno”.

(„Dostojevski i Niče”, Lav Šestov, „Slovo ljubve”, Beograd, 1979)