BLAGO (Adamu Antonovu)

Piše: Nemanja Rotar

U početku kućica u senovitom vrtu nije bila preterano zanimljiva, međutim, kako je vreme prolazilo njena tajna je sve više dobijala na značaju za dečake. Šunjali su se kroz razgranato bilje vrta, puzali po vreloj prašini, čučali u cveću, ali se nisu nikako primicali blizu vrata. Bojali su se strašila koje je bilo naslonjeno na zid kućice. Jedan od dečaka je tvrdio da ga je video na obali mora kako se kupa, dok je Adamov stariji brat Milan pričao o noćima punog meseca i balu strašila u vrtu. Dečake je od tih priča podilazila jeza, ali nisu odustajali od igara koje bi ih vodile čudovištu od slame. Bilo je, ipak, pitanje snage i prestiža približiti se kućici, pokazati ostalima da nisi musavo derište, već neustrašivi istraživač.
– Ti, Adame, nikada ne bi bio u stanju da stisneš ruku slamnatom. Pogledaj kako si mršav. Bio bi dovoljan samo jedan udarac, kao sa muvom – rugao se Uglješa i pokvareno smejuljio. Ostala deca su to prihvatila i počela da viču:
– Adam je kukavica, strašila se plaši, ija ija je.
Posmatrao ih je i ćutao. Bilo mu je krivo, ali Uglješa je bio dvaputa snažniji. To je činjenica koja je opovrgavala sve druge argumente. Čak je i Milan morao da se povinuje surovom vođi družine, mada mu je bilo žao brata.
– Imam sjajnu ideju – kroz smeh prozbori Uglješa – hajde da osnujemo gusatrsku družinu.
– Ti ćeš verovatno biti kapetan? – upita Toša.
– Naravno, glupane. Ko je od vas jači od mene? Ima li pritužbi? – Osorno upita Uglješa i zauze gard. Stegnute pesnice izazvale su strah kod okupljenih dečaka.
– Smiri se, Uglješa, naravno da si ti glavni. Niko nije poželeo tvoje mesto. – Milan je počeo da smiruje usijanu glavu.
– Dobro, to smo onda sredili – reče Uglješa i dohvati poveći štap sa zemlje. – Tebe, Milane, imenujem za zamenika, a tebe Krle za krmanoša. Ti ćeš, Tošo, biti šef palube. Glavati Željko i Lonac mornari, a ti, Adame, šta s tobom? Pa ti nisi u stanju ni palubu da ribaš. Prvi mali povetarac i ode ti.
Ponovo su se svi naglas smejali. Adam je pocrveneo i suze su mu nakvasile oči.
– Pogledaj, sada će da cmizdri – reče Uglješa i unese se Adamu u lice. – Ti si mala, mršava, uplakana spodoba.
– Zamislite – oglasi se Lonac – on skoro svaki put plače nedeljom u crkvi.
– Kažem vam ja, on nema šta da traži na našem brodu. Pa gusari se bore sa ajkulama. Ko je još video da odrasli plaču. – Nadmeno reče Uglješa.
– Ja sam video jedanputa svoga oca da plače kada je primio račun od starog trgovca Jefte – reče Glavati Željko.
– Plačem jer verujem u Boga, tiho prozbori Adam.
– Šta reče? – zainteresova se Uglješa i brzo ućutka ostale.
– Kažem da plačem jer verujem u anđele i Boga, eto zašto. Kada god začujem pesmu hora ja se setim Isusovih muka o kojima je sveštenik pričao.
– Setiš se Isusa – podrugljivo progovori Toša – pa se uhvatiš za majčine skute. Poveruješ u anđele i onda šmrc, prc, trc. E, pa toga nema na brodu kod Riđobradog.
– Ko je sad pa taj? – upita Lonac.
– Najveći gusar svih vremena, ti, gluperdo – povika Uglješa i opali po glavi zbunjenog druga.
– Vreme je da obiđemo brod na obali, zar ne, Riđobradi? – reče Milan.
– Da, ali pre toga moramo rešiti problem tvoga brata. Ako želi da stupi u našu gusarsku družinu, mora da prođe vatreno krštenje.
– Šta to znači? – zbunjeno upita Milan.
– To znači, da mršavko i plačljivko mora da poseti kućicu u vrtu – reče zadovoljno Uglješa.
Dečaci sa naježiše na pomen zabranjenog mesta. Adam je protrljao rukama oči i klimnuo glavom da pristaje.
– Jesi li siguran, brate? – upita zabrinuto Milan.
Adam potvrdno klimnu glavom.
– Kladim se da neće prići ni na pedeset stopa stopa blizu kućici, a da će se već upiškiti od straha – kaza i nasmeja se Uglješa.
– Evo ti oružje – reče Milan i pruži bratu ostruganu batinu.
– Kada ga pojuri strašilo neka zavitla mačem – nastavljao je da se smeje i podbada Uglješa.
Ostali dečaci bili su vidno uzbuđeni. Nije im baš bilo toliko do smeha, premda je Adam sramežljivim držanjem na to izazivao, jer je tajna kućice i strašila nadilazila sve dnevne uobičajenosti. Iako su se smrtno plašili i zazirali od pomisli da se suoče sa strašilom ujedno su i zavideli Adamu koji je trebalo da sruši sve velove tajni i konačno osmotri unutrašnjost zabranjenog mesta. Baš taj mali, mršavi i kašljucavi Adam, koga čovek ne bi mogao da iskoristi naizgled ni za jedan ozbiljan muški posao, trebalo je da kroči u kućicu i suoči se sa opakim strašilom.
Odjedared družina Riđobradog je zaćutala. Adam je podigao batinu u vis, a potom se naklonio drugarima. Pošao je lagano. Razgrtao je rukom žbunje i rastinje i pomno osluškivao svaki zvuk. Ostali gusari su krenuli za njim. Kada se približio veoma blizu kućici naglo je zastao. Strašilo je mirno stajalo na pripeci podnevnog sunca. U daljini su se čuli krici ptica. Adam je zurio ispred sebe dok mu je niz lice klizio znoj. Već su mislili da će se pokolebati, ali on se uspravi i napravi nekoliko odlučujućih koraka i potegnu kvaku. Vrata stare Mitketove šupe su se otvorila. Unutra je bilo raznih starudija, alata i alatljika, praznih džakova, brodskih užadi i kanti punih masti. Kroz mali prozor u prostoriju je dopirao snop svetlosti. Unutra je bilo zagušljivo. Odjedanput Adam začu nečije korake. Pretrnu od straha jer odmah pomisli na strašilo. Međutim, to beše niko drugi do čika Mitke.
– Šta radiš tu mali? – začuđeno upita vlasnik kućice.
– Tražim blago, čika Mitke – promrmlja Adam uplašeno.
– Blago u mojoj šupi, ha, pa to je divno. Slušaj, momče, ako nešto pronađeš daćeš i meni, zar ne?
– Svakako, gospodine.
– Ah, dovraga, ovo je samo smrdljiva šupa – naceri se Mitke i otpi gutljaj rakije. Potom ponovo osmotri Adama.
– A da ti nisi došao da mi nešto ukradeš? – izbeči se pripiti vlasnik šupe.
– Ne, nikako – uplašeno kaza dečak.
– Lažeš, ti mali pacove – reče Mitke i zgrabi mališana za kragnu. Adam poče da se opire i viče. Uplašeni gusari virili su iz grma. Uglješa je prekrio lice rukama i virkao kroz prste. Kada je video kako se Adam otima iz Mitketovog naručja, bez reči je zaždio prema svojoj kući. Ostali su uradili isto, čak je i Milan od straha zaboravio na brata.
Adam je, u međuvremenu, uspeo da dohvati batinu sa zemlje i opali čika Mitketa po nozi. Ovaj se zatetura i pade na strašilo.
– Prokleti, mali pacove, uhvatiću te ja – vikao je i valjao se po prašini.
Adam je bežao kroz šiblje koliko ga noge nose. Najednom se zateturao i pao. Počeo je snažno da kašlje. Jedva je uspevao da uhvati dah. Kada se, napokon, smirio i izduvao, počeo je da traži ostale. Skoknuo je do obale i zavirio u brodsku olupinu. Družina je bila na okupu.
– Izvršio sam zadatak. Tamo nema nikakvog blaga, već same Mitketove starudije – reče i značajno pogleda u Uglješu koji je nabusito ćutao.
– Ti si jedini koji je smogao hrabrosti da zaviri u šupu – kaza Lonac i potapša druga po ramenu. Ostali, takođe, priđoše i odaše priznanje heroju. Samo je Uglješa namršteno ćutao i mrmljao sebi u bradu. Potom se digao i prišao Adamu.
– Ja sam Riđobradi i niko drugi, razumeš, ti mala stenice! – viknu i napusti olupinu, odgurnuvši Adama u stranu. Zavitla batinu u more i otrča u pravcu grada. Neko vreme nije izlazio iz kuće. O gusarskoj družini više nije bilo ni reči. Samo bi ponekad neko od dece dobacio Adamu u prolazu, – Hej, Riđobradi!