Piše: Srđan Vučetić (E-novine)

Tu smo se i našli: “Prevodio sam obojici kad su dolazili kod mog direktora u Elektroprivredu!”

Poslije kratkog putovanja down the memory lane što’no se kaže, Joseph će ti meni:

– Hoš’ sa mnom na dernek u petak?

– Dernek?

– Da, u ambasadi Republike Srbije, državni im je praznik i biće pravo puno naših, kaže Joseph.

– You had me at naših, Joseph! A gdje je ambasada?

– Pa kako gdje? Titova ambasada na Shantipathu… nisi bio? Onda idemo obavezno… ne, ne treba ti pozivnica, samo se pojavi sa kravatom i ulazimo zajedno… lako ćeš do tamo. Svaki stari autowala zna za “Marshall Tito embassy”, a ako je mlađi reci mu samo “between Pakistani i Japanese embassies.” Ma nemoš’ bit u Delhiju, a da ne odeš do ambasade, prekrasna je zgrada, vidjećeš.

Vraćam se sa seminara kući u namjeri da istražim taj za mene misteriozni Dan državnosti. Odma’ s Googla vidim dva su neradna dana u Srbiji, četvrtak i petak. Es-ha Wikipedija mi pojašnjava podrobnije:

“Pored toga što je Dan državnosti, on je i Dan ustavnosti Srbije, kao i dan sećanja na početak Srpske revolucije (odnosno Prvog srpskog ustanka). Dan državnosti Srbije se slavio do nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nakon čega je ukinut, da bi u Srbiji ponovo počeo da se slavi od 2002. godine.”

Pa da, kažem sebi, vraćajući film u glavi (uključujući i onaj TV serijal o Vuku Karadžiću te učiteljicu Ankicu iz OŠ  “Bratstvo i jedinistvo”, gdje sam prvi put i čuo izraz “Sretenjski ustav”). Ma čovjek se uči i posdjeća dok je živ, opravdavam si svoje neznanje i neinformisanost.

Stiže petak, a i ja autorikšom stižem pred ambasadu. Kasnim cijeli sat što zbog hroničnog saobraćajnog kolapsa, što zbog mladog autowale koji ne zna ni gdje je Diplomatska enklava, a kamoli da iz prve nađe Titovu ambasadu (ili barem susjedni High Commission of Pakistan).  Joseph ne briga zbog mog kašnjenja. Šalje poruku da je već ušao i pije viski, pa me ohrabruje SMS prozom: “jst walk up to them n say youre w me.”

Pred ulazom dupli red uglačanih automobila sa prepoznatljivim tablicama, glavne zvanice još pristižu. Na stepenicama vidim “them”, njih petero, poredani po hierarhiji: njegova ekselencija Ambasador Srbije u Indiji Mihajlo i supruga mu (zaboravih joj ime); Sanja, znači prva sekretarica i njen muž Amit, znači Indijac; te jedna Jovana, čiju funkciju nisam skontao (ali garant nije DeBe). Svi jako ljubazni i gostoprimljivi. “Vidim odma’ naš čovek,” govori ambasdorica; Sanja dodaje: “Gospodin Balaban nam je rekao da ćete da dođete i baš neka ste nam došli”; a njen Amit, na čistom beogradskom: “Šta je Srđane, poželeo si srpske kolače, a?”

Zgrada ambasade izgleda staro, ali je sala za prijeme grandiozna, veranda ogromna, a dvorište još veće. Ovakvo nema ni USA, govorim Josephu, a ovaj klima glavom. Obilizamo prazničnu trpezu i komentiramo veg i non-veg klopu, kako se to ovdje kaže. Tu su i “Serbian desserts” u nekoliko vrsta i podvrsta, te za dimljeni doner kebab štand na verandi (nema tog Dana državnosti, a ni ustavnosti bez dobrog roštilja). Kejtering osoblje autentično lokalno: salatu i luk u shwarmu trpaju prstima i rolaju u masni papir. No niko se od mušterija ne buni, iako su neki od njih najutegnutije visoke diplomate; štaviše, uredali se fino ljudi i svi čekaju svoju porciju, a ima i onih što traže i repete (kad je doner dobar, mogu ti ga poslužit i nogama). Od pića, tu su naravno šljiva te viski, i to ne ovaj indijski tipa Signature ili Black Dog već – pazi sad – Red Label, Slobodan Milošević’s own. Vidim i francuska vina, Knjaz Miloš vodu i guste sokove Derby.

Diplomatski protokol također priređuje iznenađenje. Umjesto da održi govor o stoljetnom hodu Srbije u osvajanju ljudskih prava i sloboda, Ambasador je samo gordo odstajao uz “Bože pravde”. Zašta je od svojih kolega dobio aplauz. I to je bilo to.

Ostatak večeri se sveo na alkoholizirani schmoozefest. Ovo što sad slijedi nosi podnaslov: “Naši u deset skica, in order of appearance” (nije po Chatham House rules, ali bar su imena promijenjena).

1. Jelena & Ilija, nisam shvatio šta zapravo rade u Delhiju ali mislim da su bivši uposlenici Ministarstva spoljnih poslova.  Tu su osam godina i Jelena ne želi nazad u Novi Sad, naročito sad kad joj roditelji nisu više među živima. “A i deca ne vole da idu u Srbiju… da, ovde pohađaju britansku školu, a večeras imaju playdate sa decom ambasadora EU… Fin čovek, EU ambasador, bez imalo kompleksa superiornosti prema nama.”

Sa Ilijom pričam o putovanjima.  Interesuje ga da li i dalje posjedujem be-ha pasoš, uz ovaj kanadski. Onda mi govori o jednoj našoj ženi sa Novog Zelanda koja je imala četiri pasoša – novozelandski, slovenački, srpski, i hrvatski, a onda nakon nekoliko godina života u Australiji, zatražila i njihov, peti. Navodno uredno prijavila sva četiri u aplikaciji, a Australijanci, liberalni im bog dao, rekli joj može, nema problema, ali moraš se riješit’ jednog od ta tri evropska. “I kojeg se riješila?” pitam Iliju iskreno, a on odgovara još iskrenije: “A šta ti misliš, Srđane?”

2. Sandra, glavna tajnica Veleposlanstva Republike Hrvatske, ovdje je samo par mjeseci, ali sve zna: “Ne može se poredit’ Indija sa drugim zemljama, može samo sama sa sobom”, objašnjava. “A šta kažete na Titovu ambasadu?” pitam.  “Pa vidi”, ona će meni, “25 tisuća četvornih metara, to rijetko koja zemlja ima ovdje… sa sprata se vidi Nehruov park, kad nema puno smoga. Svakako, bilo je razgovora da se ova zgrada podjeli po skandinavskom modelu, Hrvatskoj, BiH, Srbiji, Makedoniji po nekoliko prostorija. Da, i rezidencija i kuća za poslugu…Pa i danas se koristi samo deset posto prostora jer održavanje nije jeftino. A, umjetnička djela iz ambasade smo već podjelili…”

Sa Sandrom je i jedna savjetnica, zaboravih joj ime, ali pamtim dijalog: “Iz Zagreba sam, ali sam rođena u Novom Travniku”, kaže. “To jest Pucarevu?”, preciziram. “Jeste, jeste!”, ozari se ona.

3. Predstavnik Ambasade BiH je Radmilo. Debela crvena kravata i još deblji osmjeh: “Ma nisam ja ambasador, ambasador nije tu, nešto nije dobro. Pa ti si Bosanac! Evo ti moja vizitka, skrivam ih da ‘ovi’ ne vide (lokalni trgovci nekretninama); uzmu ti podatke i onda non-stop šalju emajle i zovu telefonom, nude nekakve kuće i kućerine ko da nama trebaju. Dođi brate na kafu. Ima nas troje u ambasadi i nema puno posla. Taman da se fino ispričamo… Pa kako ne znaš gdje je naša ambasada?“

4. Makedonski predstavnik, valjda sekretar ambasade, Borče: “Vi ste u ovoj zgradi na neki način svoj na svome”, opušteno ću ja njemu, a on se brecnu: “Kako na neki način? Ja sam ovdje služio pre rata, a ovo je uostalom i moje!”

5. Counsellor Rumunske ambasade, pruža mi business card: “See, my last name is Sirbu. I am a Serb from Timișoara.”

6. Marsela, savjetnica pri ambasadi Republike Slovenije, također priča sa mnom na engleskom: “I am married to a Norwegian and we’ve been here for seven years…” ali domaćinu se obraća na čistom srpskom: “Desu ti ćevapčići, Mihajlo? Šta ste se stisnuli?” (“Sa’će, sa’će”, odgovara on).

7. Akash Shukla, stariji činovnik Ministarstava inostranih poslova Vlade Republike Indije, je, čini se, veliki obožovatelj lika i djela Josipa Broza, te veliki zaljubljenik u šljivovicu.  “Bio sam u Beogradu za vreme Miloševića” i on će na čistom srpskom, “jako loš period.”

8. Izvjesni gospodin Tomislav, lokalni biznismen: “Mihajlo, jel’ može house tour malo kasnije?”

Mihajlo, meni: “Tomislav je rođen u ovoj zgradi, otac mu je bio prvi sekretar ambasade Jugoslavije.”

Manali, Tomislavova supruga, sluša Mihajla na srpskom, pa dodaje: “Yes, he was born here but he doesn’t want to learn Hindi” (Tomislav se smješka).

Kontrast sa mladom Brankicom iz Kikinde. Ona ne samo da govori Hindi, nego govori i engleski sa indijskim akcentom, sve sa onim zahtjevnim indo-mrdanjem glave. “Udala sam se za Indijca pre dve godine i sad, evo, tražim posao… teško je, da. Ali evo Tomislav ima dobru firmu, pa možda mi on pomogne” (Tomislav se smješka).

Pridružuje se grupi i Brankicin prijatelj Nikola iz Sivca. Stasit, baca malo na Novaka Đokovića. “Da, moji su Crnogorci”, odgovara na moje pitanje. Kaže da je nedavno završio FON u Beogradu i da je dobio poziciju u Reliance Industries Ltd preko preko ISAC-a, one studenske organizacije. “Nisam hteo u Nemačku, ipak je Azija budućnost.” Sviđa mu se Delhi, odgovara na moje pitanje, “ali voleo bih da me Reliance pošalje u Mumbai, to je pravi grad za biznis.”

9. Dejan, biznismen koji radi u obližnjem Sultanpuru za neku manju firmu. Od ovih u evropskim odjelima jedini je on bez kravate i slobodarski otkopčanim dugmadima na košulji, valjda da mu se bolje vidi tapiserija iz koje isijava zlatni lančić sa krščinom.  Od sve raje na prijemu on je daleko najveseliji, klati se na nogama ali prati radnju i prilazi Nikoli i meni: “Jao, bre, vi Crnogorci, celu ste Indiju okupirali. Šta, ti iz Kanade? Ne seri bre… Šta, profesor? Ma jedi govna!”

Nikola, sluša ovaj “razgovor” i komentariše u momentu kad je Dejan okrenuo glavu: “E ovo je tipičan srpski biznismen”. A Dejan se dere: “Mihajlo! Ambasadore! Ambasadore! Molim vas da se slikamo sa ovim Crnogorcima… Kanađanima, samo jedna slika, molim vas… i ženu povedite, obavezno! ‘Ajde i ti, i ti (viče nekom random Indijcu), ha ha!”

10. Samir Hasanović, Second Secretary, Embassy of Sweden: “Da, moji su iz Bosne, a ja sam rođen u jednom malom gradu kod Stockholma…ma nema šanse da si čuo, zove se Västerås,” objašnjava mi na čistom bosanskom.

“Ovo je moja supruga Marija”, okreće se prema jednoj markantnoj plavuši koja će kasnije meni i Josephu na čistom zagrebačko-hercegovačkom: “Idemo malo brijat’ po gradu, hoćete sa nama? Ne? Onda drugi put, vozač nas čeka… Josipe, dovedi Srđana kod nas kavu ili na partiju pokera.”

Izlazeći razmjenjujem utiske s Josephom. Stvarno zanimljivo veče, ne mogu da vjerujem koliko ima Jugosa u diplomatskom koru. “Vidi”, kaže on, “dođe na ove prijeme još jedan naš tip koji radi u Britanskojambasadi, ali ovog vikenda je na putu. Kad se on vrati, poslaću ti poruku pa idemo svi na piće, važi?”

THE END