“Treba li se boriti za nešto što je u startu izgubljeno?, pitam Manitua.

” A šta ako nisi dovoljno upoznao to što si odbacio? A šta ako te osećaj prevario i u ćorsokak zaveo zbog principa i racionalizacije. A šta ako si nemoćan da razumeš sebe? Šta ako si okovan ograničavajućim iskustvima i modelima.

Pusti vreme da uplete dogadjaje. Ako u njih upadneš, pa se snadješ, ruši li se unapred pripremljen scenario. Bio si loš režiser?!

Lakše je kretati se po poznatom terenu. On se ne opire. Nudi se.

I uvek te lakoćom namami. Je li to to? Je l to hoćeš, želiš? Je l za tim žudiš?

Ima li slasti u onome što lako se osvoji? Ili je voda koju tada piješ ipak malo bljutava. Ili je nedostatak snage dirigovao: “Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani”. Koja li od ove dve ptice dalje leti?

Letiš li, uopšte, ti? Umeš li to? Ili si krila izgubio? Ili si ih ti, zbog misli koje zaglavljuju, sam sebi odsekao?

Čovek oseti onoliko koliko mu srce diriguje. Pamet i razum tu ne pomažu. A sve je na ovome svetu od osećanja satkano. I zbog osećanja opstaje i živi celo čovečanstvo!

Umetnost spasava svet. Pokreće. Daje snagu. I prvobitni čovek kamenom je urezao osećanaja u kamen.

“I što sad ćutiš? Kaži nešto!”

“A šta ako je to samo tvoja predstava da je nešto izgubljeno?”, kaže Manitu.

“Vidi, stvarno! A šta?”

Odlazim da se preslišam. Manitu ćuti. Kao da tuguje. On misli, ne verujem mu.

To je zato što ne ume danas da kucne na vrata moga srca i kaže:”Otvori se. Za mene se otvori”.

Volela bih da ume da skine mrenu s očiju i pogleda.

Otvoreno je.

(iz “Manitu, ljubavi moja”)