Ljudi danas više gotovo da nemaju ni moć, a ni koncentraciju da slušaju jedni druge. U postupku gubitka vrednosti izgubila se i vrednost same reči. Reč kao najveći dar prirode preko kojeg komuniciramo kao ljudska bića. Ali ozbiljna komunikacija podrazumeva sagovornika. Dovoljan vam je jedan čovek koji vas pažljivo sluša i sa kojim možete da vodite dijalog. Ovo danas nije komunikacija. Ovo je propaganda. Još jedna grana ekonomije rasta i gomilanja profita, bez ikakvog stvarnog interesa za ljudsko biće.

Humanističke nauke, ozbiljna filozofija i sve teme koje dublje zadiru u čoveka potisnute su u senku. To je danas jasno kao dan. Zato preporučujem Belu Hamvaša — maestralnog pisca i bibliotekara, intelektualca par excellence. Komunističke vlasti u Mađarskoj potpuno su ga potisnule, i da nije bilo Save Babića, koji ga je preveo na srpski jezik, pitanje je da li bi Hamvaš danas doživeo novu recepciju.

Hamvaš govori o čoveku koji oseća da nešto nije u redu sa svetom, ali se plaši da bude odbačen od zajednice. Ljudi se prilagođavaju, glume da im je dobro i tako se udaljavaju od sopstvene suštine. Provodimo živote u tuđim glavama. Živimo onako kako korporacije misle da treba da živimo. A to je puko robovanje.

Ako dugo potiskujete svoju suštinu, organizam počinje da strada. Čovek postaje ambivalentan, rascepljen, šizofren. Ili će propasti, ili će postati rob koji voli svoje lance. Distopije poput „Vrlog novog sveta” Oldosa Hakslija pokazuju upravo to — čovek počinje da doživljava digitalni svet kao spasenje. Ali to nije stvarnost. To je hiperrealnost koju su stvorili mediji, internet i mreže. Dok duhovno živimo u toj sferi, stvarni život prolazi pored nas. A na kraju sve obesmišljava smrt.

Možete čitav život juriti uspeh, razvijati se po pravilima ekonomije rasta, a opet ćete skončati isto kao čovek koji leži na travi, gleda u nebo i gricka slamku. Kakav je onda smisao da čovek robuje poslu, troši zdravlje i nerve? Antički Grci su filozofiju shvatali kao praktičnu delatnost koja menja čoveka. Suština je bila transformacija bića, a ne kupovina opreme, kamera i proizvoda. Poenta je da čovek uskladi život sa istinskim parametrima uzvišenog života, a taj život je daleko od potrošačkog sveta i ekonomije rasta. Hamvaš govori o „civilizaciji planktona”. Plankton su sitni organizmi koje morska struja nosi bez otpora. Tako i ljudi danas plutaju kroz ideologije, političke podele i medijske sukobe. Levi i desni, sukobi i mržnja — sve to služi održavanju straha. A čovekom se najlakše manipuliše kada je u strahu. Sukobi su često veštački konstruisani.

A onda dolazimo do pitanja: kome je to u interesu? Hamvaš, citirajući Mereškovskog, govori o Hananu — čoveku koji je, prema toj interpretaciji, zaista presudio Hristu. Ne Juda, ne narod, ne Pilat, već hladni i proračunati moćnik koji je želeo da očuva sistem. Takvi Hanani postoje i danas. Nalaze se iznad političara i svih manekena moći koje gledamo svakodnevno. Oni povlače konce i njima odgovaraju samo oni narativi koji služe bogaćenju. Ekonomiju rasta prihvatio je i Istok i Zapad. Svi grade iste tržne centre, prodaju istu robu i proizvode iste želje. I svi postaju isti.

A čovek nije stvoren da bude isti kao drugi. Nijedna šara na našim prstima nije ista. Priroda nije zamislila uniformnost. Zato je strašno kada čovečanstvo pokušava da sve ljude svede na isti obrazac ponašanja i mišljenja. To je možda i najružnija ideja koju je čovek smislio. I zato mislim da su upravo ti moderni Hanani, skriveni u senci, uzrok sveta u kojem danas živimo.