Zagreb, početak osamdesetih godina. Grad miriše na prolećnu kišu, jeftine cigarete i onaj specifičan, električni naboj novog talasa koji se upravo rađao u podrumima i klubovima. Branimir Džoni Štulić je u to vreme bio “čudna ptica” zagrebačkog asfalta, harizmatični buntovnik koji je sa singlom „Balkan” tek počeo da loži vatru pod nogama jugoslovenske rock scene.
Teške reči, velika filozofija i gitara u rukama – to je bilo sve što je imao. Sa druge strane stajala je Branka Bakarić, ćerka Vladimira Bakarića, jednog od najmoćnijih i najuticajnijih političara u zemlji. Dva potpuno različita sveta, spojena u jednoj zadimljenoj prostoriji.
Branka se, kako sama priča, udala i razvela veoma mlada. Vratila se u roditeljski dom i jedne večeri otišla na žurku gde je prvi put ugledala Štulića. Već sutradan, ista ekipa je organizovala izlet. Branka je osetila magnetizam tog neobičnog čoveka, približila mu se i uspela da ga nagovori da se ponovo vide.
Tako su počeli njihovi tajni sastanci. Scenografija je bila autentično zagrebačka:
Okretište autobusa broj 43 na Mažurancu (Mažuranićev trg), koji je povezivao Novi Zagreb sa centrom grada. Džoni je iz svog dela grada, sa rukama u džepovima, dolazio pešice, dok ga je ona čekala u svom belom “Spačeku” (Citroën 2CV). Kada bi se svetovi političke elite i ulične poezije sreli na tom okretištu, selili bi se na sedišta starog francuskog automobila.
„On je dolazio iz svog dela grada pešice, ja iz svoga autom i kada bismo se sastali, odlazili bismo zajedno u noć“, svedočila je Branka u dokumentarnom filmu „Kad Miki kaže da se boji“.
U tom belom “Spačeku”, Branka je postala Džonijev verni saputnik i prevoz do prvih koncerata. Dok su se svetla Zagreba reflektovala na vetrobranskom staklu, a motor tiho brujao kroz puste ulice, Džoni je upijao te momente slobode i bliskosti. Iz tih zajedničkih lutanja, iz mirisa sedišta i ritma noćne vožnje, nastali su stihovi jedne od najboljih pesama grupe Azra – „Odlazak u noć”.
Cela jedna ljubavna priča, bunt protiv sistema i čista emocija tog vremena stala je u jednoj pesmi.
Danas, decenijama kasnije, Branka živi u Kanadi, daleko od balkanskih vetrova… a Džoni u Holandiji, u svom tihom, dobrovoljnom egzilu, dalek i nedodirljiv. Međutim, u tih nekoliko minuta pesme, oni i dalje večno sede u belom “Spačeku”, parkirani na Mažurancu, spremni da još jednom, bez reči, odu zajedno u zagrebačku noć.